 |
| Dejan Ristanović |
Tržište notebook-a raste kako se oni smanjuju, ali gde su granice? Dalja minijaturizacija zahteva nov način komunikacije čovek-računar. Tastatura postoji već 100 godina, miš skoro 40, vreme je za nešto novo. Komandovanje glasom već (pre)dugo čekamo, a sada se pominje i praćenje izraza lica...
Notebook računarima obično smo zamerali što su preteški i preskupi, što su im tastature i ekrani premali a performanse preslabe u odnosu na desktop mašine. Gledajući modele koje smo testirali prošlog i ovog meseca, rekao bih da nijedna od tih primedbi više ne stoji. Notebook je danas veliki otprilike koliko želite da bude - u zavisnosti od posla koji planirate da mu poverite, izabraćete patuljka od kilo i kusur, ili džina od 4 kilograma; slično bi se moglo reći i za tastaturu odnosno touchpad. Performanse su sasvim dovoljne za većinu onoga što biste poželeli da radite, a cene su toliko pale da, ako ne tražite neki posebno mali ili posebno moćan laptop, za 400-500 evra možete dobiti solidnu mašinu. Teško je očekivati da cene bitnije padnu ili da performanse bitnije porastu tokom narednih meseci, što znači da je zgodan trenutak za kupovinu notebook-a.
Laptopi su, dakle, dostigli optimum, ali korisnicima je uvek potrebno nešto više... bolje reći, nešto manje. Izdvojila se klasa netbook računara čiji su procesori dovoljni za ono što je čoveku najpotrebnije na putu, dakle za vezu sa Internetom i rad sa elektronskom poštom. Istini za volju, slične poslove može da obavi i (znatno manji) "pametni" telefon, no netbook ima tastaturu koja je manja od standardne, ali ipak dovoljna da ponešto otkucate. Netbook će postojati dok neko ne smisli način unosa iole obimnijeg teksta u mobilni telefon. ABC kucanje je presporo, kliktanje po ekranu tek nešto brže, prepoznavanje rukopisa se pokazalo nedovoljno efikasnim, a miniprojektor koji na stolu prikazuje sliku tastature po kojoj kucate zvuči sjajno, ali ne radi dobro.
Šta ostaje? Rafal Lukawiecki na Sinergiji reče da je veliki uspeh Nintendo Wii konzole podstakao razmišljanje o prepoznavanju pokreta i izraza lica (prvi rezultat tih istraživanja su fotoaparati koji prepoznaju osmeh i programi koji automatski taguju ljude na fotografijama), a ako to bude presporo, ko zna... Možda nam ugrade bio-port kao u filmovima eXistenZ i Matrix, mada bih preferirao wireless komunikaciju mozga za računarom, takođe viđenu u gomili SF ostvarenja. Ništa od toga nije daleko koliko (možda) izgleda - sve je manje prepreka na putu prema računaru koji možda neće biti inteligentan, ali će se ponašati kao da jeste.
Vidimo se pred Novu godinu!
|
