|
|||||||||||||
|
|
||||||||
Sava Zdravković | |||
Google na berzi |
|||
Vest godine u računarskoj industriji bila je izlazak firme Google na berzu - da li su izabrali dobar trenutak, koliko su para skupili i šta očekuju investitori? |
Izlazak Google-a na berzu je vest koju su prenele sve agencije, uz razne ocene ovog složenog postupka – od relativnog neuspeha do zlatnog rudnika. Istina je verovatno negde na sredini: Google je uspeo onoliko koliko se moglo uspeti u ovako kriznom vremenu i na nestabilnoj berzi. Prave domete još ne mogu da sagledaju ni vrhunski berzanski analitičari, a kamoli siroti inženjeri koji se drže dalje od Vol Strita i koji se zbog toga nikada neće obogatiti. No, neki detalji zaslužuju pažnju... IPO i pre njegaInitial Public Offering (IPO) je neka vrsta mature u poslovnom svetu. Firmu obično osniva mali broj ljudi koji imaju neku ideju i oni postaju vlasnici firme, u odnosu koji su odredili. U slučaju Google-a to su Larry Page i Sergey Brin sa Stanford univerziteta. Naravno, ljudi sa idejom obično nemaju novac da tu ideju ostvare, pa se obraćaju investitorima (banke i fondovi) od kojih dobijaju početni kapital, a zauzvrat im daju neki deo firme. Koliki kapital i koliki deo – zavisi od pregovora. U ovom slučaju, značajan broja akcija Google-a posedovao je Angel Investors fond, tako da su na čitavom poslu puno zaradile i neke poznate ličnosti koje su preko fonda plasirale kapital, recimo Henri Kisindžer, Arnold Švarceneger, sportisti Tiger Woods i Shaquille O’Neal... Ipak, reklo bi se da su Page i Brin dobro prošli sa investitorima tj. da su uspeli da stvore ogromnu firmu bez previše tuđeg novca ili sa „prijateljskim pozajmicama“ – recimo, David Cheriton, njihov kolega sa Stanforda, 1996. je prodao svoju malu firmu (kupac je bio Cisco) i od dobijenih 250 miliona dolara uložio 200,000 u Google; njegove akcije danas vrede oko 300 miliona dolara. Kada firma počne da raste, potreban joj je kvalitetan menadžment, a to košta... i u novcu i u akcijama. Page i Brin su vrbovali jednog od direktora Novell-a (Eric Schmidt) a onda i Netscape-ovog bivšeg menadžera (Omid Kordestani); oni su dobili solidan deo akcija, pa danas Schmidt „vredi" 1.4 milijarde a Kordestani oko 400 miliona. Firmi su potrebni i poslovi, pa je tako Google prodao deo akcija svojoj „starijoj braći“ koja se zovu Yahoo i AOL i koji su zauzvrat učinili Google svojim zvaničnim „potpretraživačem“. Yahoo se kasnije pokajao zbog odluke, ali mu to nije smetalo da „stavi u džep“ akcije vredne blizu 700 miliona dolara, dok AOL poseduje sličnu sumu u akcijama, a pri tom i dalje poslovno sarađuje sa Google-om. Nešto akcija je tokom godina dodeljeno i zaposlenima u Google-u (dobijete manju platu, ali i akcije, pa ako firma uspe – bogati ste), mada oni te akcije za sada ne smeju da iznose na berzu. Stvar je u tome što sitni akcionari teže da akcije što pre prodaju kako bi kupili kuću, kola ili na neki drugi način potrošili novac, a to u danima IPO povećava ponudu i samim tim obara cenu; zato u ugovorima obično piše da zaposleni ne sme prodavati akcije u prva 2, 3, 6 ili 12 meseci nakon IPO. Firma koja ima jednog ili više vlasnika, ali još nije izašla na berzu, zove se private company. Američki računovodstveni i poreski zakoni stimulišu privatne kompanije da, kad dostignu određenu veličinu, ponude svoje akcije na berzi, što se zove IPO. Priprema se opsežna dokumentacija, nabavljaju odobrenja od raznih birokrata i firma iznosi akcije na berzu, sama dajući neku početnu cenu. Time će svaki od vlasnika prodati deo akcija i uzeti novac, ali će zadržati značajan deo firme, pa samim tim i kontrole u njoj. Recimo, Larry Page i Sergey Brin su već prvog dana prodali svoje akcije u vrednosti po oko 40 miliona dolara, ali je svakome od njih ostalo akcija u vrednosti po oko 3.5 milijardi. Posle inicijalne ponude na berzi, stvari se nastavljaju dobro utabanim tokovima, a cene akcije se (pojednostavljeno rečeno) određuju po zakonima ponude i potražnje. Google je tu „maturu“ položio i sada živi na NASDAQ berzi (na kojoj je i većina IT kompanija) pod imenom GOOG. Prvi dan rastaGoogle se opredelio za nastup na berzi po tzv. Dutch sistemu aukcije, od čega se digla kosa na glavi velikih investitora. Naime, u standardnom (book-building) sistemu investicioni bankari odrede neku početnu cenu, obično nešto veću od one koju je kompanija ponudila, i prve akcije se prodaju po toj ceni, pa ona dalje raste ili pada. Na taj način „ajkule sa Vol Strita“ (tzv. favoured cronies), ako veruju da će akcije firme rasti, u početnom trenutku obezbede sebi kupovinu akcija po niskim cenama i na tome zarade desetine miliona za jedan dan. Dutch sistem podrazumeva aukciju kod kupovine akcija, što znači da cene počinju da rastu (ili padaju) odmah, što prodavcima donosi više para, ali i veliku nesklonost velikih finansijera (zapravo, mislim da je Google prva iole veća firma koja se usudila na Dutch nastup na NASDAQ berzi). Stvari su tekle dobro – Google je ponudio akcije u vrednosti od oko 1.7 milijardi dolara uz početnu cenu akcije $85, što bi značilo da je ukupna vrednost firme oko 23 milijarde. Akcije su već na prvoj aukciji dostigle $103, pa je za 90 minuta inkasirano 15 miliona dolara, što je najuspešniji početak u istoriji NASDAQ-a. Na kraju prvog dana akcija je vredela $103, a sutradan je nastavila da raste. Šta će dalje biti, čitaćemo sledećeg meseca. Uspešan izlazak Google-a na berzu pokazao je koliko je pretraživanje važno i ohrabrio slične firme. Malo je ko čuo za Dipsie, Quigo ili Groxis, ali njihovi pretraživači možda predstavljaju budućnost. Sličnog je mišljenja i Microsoft, za koga se jedno vreme pričalo da će kupiti Google; do te transakcije nije došlo, ali u Redmondu smatraju da će pretraživanje biti osnovna novina koju donosi Longhorn. Nadajmo se da ćemo ubuduće lakše pronalaziti svoje i tuđe podatke rasute po diskovima i bazama podataka... |
|