Računar kao bela tehnika

Prošle nedelje sam ušao u radnju, prepoznao na polici računar koji me je interesovao, postavio nekoliko pitanja prodavcu, dobio zadovoljavajuće odgovore, pogledao dokumentaciju, platio na kasi i u prtljažnik stavio novi Sony Vaio. O, užasa – kupio sam računar kao što bih kupio frižider ili televizor... novo iskustvo, nakon što sam nekoliko godina radio kod (tada) vodećih srpskih proizvođača (tada „sklapača“) računara, i kasnije u SAD kupovao PC-je koje bih sam „sklopio“ na Web sajtovima firmi Dell, IBM i Toshiba.

Pouzdanost, pare i muzika

Pre par meseci probudio me čudan zvuk usred noći, iz radne sobe koja se nalazi uz našu spavaću sobu. Zvuk je dolazio iz starog, vernog Dell kućnog računara. Zvuk je blio najbliži onom koji proizvodi starter automobila kada je akumulator gotovo prazan, ili kada je sam starter neispravan; na Dell-u je „umirao“ jedan od dva hard diska.

Ovaj računar sam kupio 1999. godine za tada basnoslovnu sumu od $4,000; bio je to tada top-of-the-line model. Dodavao sam mu memoriju i zamenio disk za jedan, pa potom i dva veća, kako je Windows napredovao od verzije 95 pa konačno do XP-a. Na kraju je računar postao toliko spor da nam nije ostalo ništa drugo osim da ga proglasimo za kućni server podataka, skladište digitalnih slika i iTunes muzičkih datoteka, kao i za centar backup-a podataka. Trebalo ga je zameniti nečim novim i bržim, ali sam pokazao zavidan stepen samokontrole i odoleo iskušenju da kupim sledeći kućni računar. A iskušenja je bilo na pretek, naročito kada je moj brat kupio 20“ iMac.

Krčanje diska usred noći bio je početak dvonedeljne borbe za podatke sa njega. Operacija je tekla u 30-minutnim seansama, kad god sam bio kući. Na Dell sam zakačio jedan Maxtor OneTouch spoljni disk i, malo po malo, preneo sve fajlove. Što se tiče kupovine, doneo sam odluku da kupovinu „pravog“ računara odložim za par meseci i da pratim povremena sniženja cena kod Dell-a, AlienWare-a, HP-a i Apple-a, kao i promocije novih Intel procesora. U međuvremenu ću naći neki od računara relativno poznatog imena ali niske cene – po mogućnosti računar koji je nakon tri godine potpuno amortizovan u firmi kojom upravljam, jer je već postao spor za simulacioni softver koji koristimo.

Rečeno-učinjeno: za $200 sam sa inventara firme skinuo eMachines računar sa AMD procesorom na 2.8 GHz, 1 GB RAM-a i diskom od 160 GB, CD-RW pisačem i pristojnom grafikom. Dva meseca kasnije vraćam se sa poslovnog sastanka i u radnoj sobi me dočeka tišina: eMachines je „izdahnuo“. Dobro, pomislim, prebirajući kroz davna sećanja iz „Mosta“ i ComTrade-a, najverovatnije je napajanje, što je i najjeftinija opcija. eMachines Web sajt obezbeđuje rezervne delove za svoje računare, pa sam za tri dana pred vratima našao UPS-ov paket sa novim napajanjem. U tri poteza kućište računara je bilo otvoreno, a nakon dodatnih 5-6 intervencija šrafcigerom novo napajanje je bilo na mestu. Povezao sam mrežni kabl, pritisnuo Power dugme i... ništa. U računaru je zapravo crkla matična ploča. Ulaganje nekih 250 dolara u delove za zastareli računar, dakle više nego što sam platio njega samog, nije imalo svrhe. Kompjuter je uz to nepouzdan i izvan garancije. Zato odlučujem da kupim novi računar i u njega prenesem dva diska sa podacima, te karticu sa FireWire i USB 2.0 portovima.

Dakle, nazad na istraživanje tržišta: zadao sam sebi budžet i gledao šta se može kupiti, prvenstveno kod Dell-a. Izbor standardnih konfiguracija je zaista veliki, ali su „napredni“ modeli suviše skupi i još uvek zahtevaju dodavanje opcija, dok „pristupačni“ modeli u suštini nisu jeftini za ono što nude, nakon što se dodaju komponente koje su mi potrebne. Dodatni kriterijum je da u računaru ima prostora za dva dodatna hard diska i dve ili tri kartice. Probao sam da „sastavim“ računar kod firmi Dell, Gateway, Lenovo (nekadašnji IBM), HP i AlienWare. Zaključak: „sklapanje“ je skuplje od kupovine već konfigurisanih računara u CompUSA, CircuitCity i sličnim radnjama. Pregled njihovih sajtova otkriva ponudu firmi kao što su Apple, eMachines, HP, Gateway, kao i par meni nepoznatih marki orijentisanih na korisnike kompjuterskih igara. A tu je i Sony.

Hm, Sony... Moja supruga već tri godine ima Sony prenosni računar i njime je vrlo zadovoljna. Jedini problem u ove tri godine je bila baterija koja je izgubila kapacitet, ali ju je Sony bez ikakvih problema zamenio u garanciji. Pregledao sam na Sony Web sajtu koje računare trenutno nude i ispostavilo se da su cene vrlo povoljne, da se mogu kupiti u kompletu i da modeli koji su meni interesantni imaju dovoljno prostora za proširenja.

Već sam bio spreman da računar naručim sa www.sony.com , ali se ispostavilo da isti računar CircuitCity prodaje za $200 manje. Nakon 20-minutne posete najbližoj radnji iz ovog lanca postao sam vlasnik Sony Vaio računara sa Pentium D procesorom, diskom od 250 GB, 1 GB RAM-a, TV tjunerom i 6.1 home theater zvučnicima. Računar je isporučen sa Windows XP Media Center operativnim sistemom koji do sada nisam koristio. Možda ćete čitati više o iskustvima u nekoj od sledećih Razglednica.

Google kao najveći ISP

Prošla nedelja bila je bogata interesantnim vestima. Pokazalo se da su tačni nagoveštaji da se Google sprema da postane veliki WiFi provajder, a onda smo čuli da je eBay kupio Skype. Oba događaja promeniće pejzaž Interneta i e-commerce-a prvo u SAD, pa onda i u ostatku sveta. Nakon uspešnog starta na berzi, upravni odbor Google-a se najverovatnije zapitao šta bi bio sledeći korak, i zaključak je bio da treba postati WiFi provajder svuda u SAD i ponuditi ostale Google servise zasnovane na lokaciji mobilnog korisnika. Firma je, operišući u relativnoj tajnosti, počela da gradi prenosne kapacitete i svoju sopstvenu prenosnu mrežu – nazovimo je GoogleNet – jeftino kupujući neiskorišćene optičke veze širom SAD, uključujući ostatke mreža bankrotiranih firmi iz doba Internet groznice i superbrze veze između gradova na američkoj Istočnoj obali od firmi kao što je WilTel.

Čak i da ovo nije deo plana za izgradnju velike WiFi mreže, kupovina prenosnih kapaciteta ima puno smisla za Google jer firmi može mesečno uštedeti milione dolara. Kako? Svaki put kada korisnik koristi Google pretraživač podaci se najpre prenose preko mreže koja je u vlasništvu nekog Internet provajdera, a zatim do Google servera preko mreže u vlasništvu nekog od „veleprodajnih“ ISP-ova koji drže velike poprečne veze širom SAD. Za vezu između mreže ISP-a korisnika Google-a i servera ove firme naplaćuje se i do $60 po megabitu. Kako Google dodaje servise koji zahtevaju sve veći i veći propusni opseg, ovi troškovi postaju sve veći. Veliki Internet provajderi kao što su Comcast ili SBC izbegavaju gotovinsko plaćanje ovih troškova tako što sklapaju peering sporazume prema kojima jedni drugima plaćaju trampom mrežnog saobraćaja. Kada izgradi svoju sopstvenu prenosnu mrežu, Google će moći da izbegne posrednike i uštedi dosta para.

Kako će korisnici dobiti priliku da se besplatno priključe na Internet kada GoogleNet počne sa radom? Za sam Google najjeftiniji način je WiFi ili – još ambicioznije – WiMax. Informacije koje su se poslednjih meseci pojavljivale nagoveštavaju da će to najverovatnije ipak biti WiFi. Na Google sajtu je poslednjih par nedelja bilo moguće naći naizgled nepovezane informacije vezane za Google WiFi. Na jednoj stranici govori se o servisu pod imenom Google Secure Access (wifi.google.com/faq.html ), dok se sa druge može download-ovati Secure Access klijent (wifi.google.com/download.html ), VPN klijent kojim se prevazilazi standardni problem zaštite podataka na javnim WiFi mrežama. U trenutku dok pišem ovu Razglednicu klijent radi i uspeva da se poveže sa Google serverom, ali se nakon toga, naizgled, ništa ne događa. Google VPN klijent čak koegzistira sa Cisco VPN klijentom koji koristim za povezivanje na mrežu firme za koju radim.

Goggle je još u aprilu u rad pustio probni hot spot u San Francisku, u zajednici sa firmom Feeva (www.feeva.com ). Feeva trenutno završava pripreme za puštanje u rad još pet hot spot-ova, u Kaliforniji, Floridi i Njujorku. CEO kompanije Nitih Shah potvrdio je da sarađuju sa Google-om, ali nije bio voljan da razgovora o detaljima planova dve firme. Najverovatnije je da je Google zaintersovan za tehnologiju koju razvija Feeva i koja omogućava da tačno odredi položaj WiFi korisnika i time omogući Google-u da mu isporuči oglase i mape zasnovane na ažuriranom položaju.

Šta predstavnici Google-a kažu na sve ovo? „Google podržava firmu Feeva zato što ona razvija model besplatnog WiFi pristupa u San Francisku, a to se poklapa sa ciljem naše firme da organizuje informacije svuda u svetu i učini ih prstupačnim svim korisnicima“, rekao je Google-ov predstavnik za štampu Nate Taylor. Danas San Francisko, sutra svuda po SAD, pa onda po svetu... Opšte mišljenje analitiča je da veliki Internet provajderi ne nastaju lako, ali da stvari postanu začuđujuće jednostavne kada firma kao što je Google na raspolaganju ima milijarde dolare da reši sve probleme.

eBay kupuje Skype

U nedelji bogatoj vestima jedna je ipak bila prava bomba: eBay je potvrdio da će kupiti Skype, vodeću firmu za Internet telefoniju. eBay će za Skype, osnovan 2002. godine sa sedištem u Luksemburgu, platiti 2.6 milijardi dolara, što odmah navodi na razmišljanje zašto nije jednostavno sam razvio VoIP softver ili kupio nekog od VoIP operatera za mnogo manju svotu novca.

Skype je, posle relativno tihog početka, postao popularan uglavnom na osnovu word-of-mouth oglašavanja, i to uglavnom u zemljama gde su međunarodni i međugradski relativno skupi. Sa samo 200 stalno zaposlenih, Skype ima oko 54 miliona korisnika, od kojih je oko 13% u SAD, oko 50% u Evropi i 25% u Aziji – što odgovara i tržištima koja eBay smatra logičnim metama za svoje širenje. Godišnji promet Skype-a je trenutno oko 60 miliona dolara i firma za sada radi sa gubicima.

Osnovni Skype servis je besplatan. Gotovo četvrtina korisnika Skype-a su poslovni ljudi koji ga koriste ili po prepeporuci svojih firmi da bi uštedeli na telefonskim računima, ili za svoje lične pozive na čestim putovanjima. Vrlo je popularno korišćenje Skype-a sa ličnim brojem korisnika – dovoljno je samo priključiti se negde na Internet. Firma je nedavno objavila i VoIP klijent za PocketPC uređaje, koji će biti posebno interesantan vlasnicima mobilnih telefona ili PDA računara: sa mobilnog telefona možete pristupiti Internetu i zatim pokrenuti Skype, dok se vaš PDA računar na Internet može priključiti korišćenjem ugrađene WiFi kartice. Sve u svemu, vrlo interesantne kombinacije.

Iako Skype dominira na VoIP tržištu, firma ima značajnu konkurenciju. IM softver velikih mreža kao što su MSN ili Yahoo sada uključuje i mogućnost telefonskih poziva, a i Google je nedavno objavio Google Talk. Predstavnici eBay-a kažu da je osnovni cilj kupovine Skype-a da se dođe do miliona novih potencijalnih kupaca, da se otvori tržište transakcija komplikovanijih od običnih aukcija (npr. kupovina nekretnina ili transakcije između firmi) i da se omoguće prihodi od malih oglasa („klikni na telefon da bi kupio...“). CEO eBay-a Meg Whitman je takođe izjavila da će preko Skype-a njena firma moći da prodre na tržišta zemalja u razvoju – Indiju, Kinu, Brazil i Rusiju – koja imaju veliki potencijal za razvoj, ali gde potencijalni kupci ili ne znaju za e-commerce ili nemaju poverenja u kupovine preko Interneta.

Telekomunikacionim firmama se potez eBay-a nikako neće svideti, jer znači još veću konkurenciju. Tradicionalne telekumunikacione firme kao što su Verizon, SBC ili AT&T već imaju dovoljno problema sa VoIP firmama ili VoIP ponudom kablovskih kompanija. Ovo će istovremeno biti i veliko iskušenje za eBay: popularnost Skype-a je značajno manja u SAD, ali će eBay imati poteškoća da dođe do novih korisnika upravo zbog otpora tradicionalnih telefonskih kompanija. Sa druge strane, Skype dominira VoIP tržištem u Evropi, pa eBay to može da iskoristi da poveća svoje prisustvo na tržištu Internet aukcija i platnih usluga (setimo sa da je eBay kupio firmu PayPal pre par godina).

Moguće je da će eBay iskoristiti kupovinu Skype-a da navede više korisnika svog komparativnog sajta shopping.com da svoje kupovine obave kod firmi koje možda nemaju razvijene Web stranice, ali imaju uhodane centre za kupovinu preko telefona. Korisnik bi mogao na shopping.com da nađe proizvod za koji je zainteresovan, koji je jeftiniji kod firme koja obezbeđuje Skype link na svoj telefonski centar umesto klasičnog Web linka. eBay će takođe moći da počne da knjiži prihode od malih oglasa na sajtovima gde će korisnici morati da plate za Skype poziv vlasniku oglasa.

© 1995-2024 PC Press. Sva prava zadržana.