|
Priča o Debian-u (www.debian.org  ) mogla bi početi kao u biblijskim rodoslovima: „Debian rodi Corel Linux, Knoppix, Ubuntu, Storm, Libranet, Mepis, Damn Small Linux, Lindows OS; a Corel rodi Xandros, Knoppix rodi Kanotix, Morphix, Gnoppix i Overclockix, Ubuntu rodi Kubuntu; Lindows rodi Linspire“... Debian-u bi pripala uloga Velikog Praoca – u osnovi najvećeg broja raznih pakovanja koja sebe zovu distribucijama (zapravo su derivacije) stoji Debian, tako da se Linux stablo zapravo može podeliti na svega par grana: uz Debian-ove razne varijante, tu su još samo Slackware, Red Hat, SUSE. Kao osnovni paket iz koga nastaju drugi paketi, Debian se ponekad poistovećuje sa samim Linux-om, to jest sa principima koji su proslavili ovaj operativni sistem. Strogo govoreći, sam Linux i nije operativni sistem, već kernel za sistem koji je sastavljen od brojnih programskih paketa. Kad se ti paketi spakuju i povežu u celinu, ako slede duh tzv. GNU softvera – slobodna distribucija, otvoreni kod – onda se takav sistem, ukoliko ga pokreće Linux kernel, može zvati GNU / Linux sistem. Debian je najizrazitija i najčistija inkarnacija ovog duha, i zato priču o njemu treba početi od početka.
Prošlost
 | | (kliknite za veću sliku) |
U početku je bio Ian Murdock koji je po imenu svoje žene Debi i po svom imenu još krajem 1993. godine sačinio manifest Debian-a i pozvao programere sa Interneta da se priključe projektu. Ideje manifesta poznatog kao „Debian-ov društveni ugovor“ jesu sledeće: sav softver će biti i ostati slobodan, dakle u principu nekomercijalan, ali i otvoren za sve, pri čemu je svako slobodan da kod prilagodi svojim potrebama. Nijedan problem ili bag neće biti skriven od korisnika već će odmah biti prijavljen, kao i sve varijante za njegovo rešavanje; pomoć će biti pružena i svima koji zavise od drugih, komercijalnih programa, pa će Debian uključiti besplatne mehanizme i za takve slučajeve.
Debian-ov Ugovor se, iako širok, pokazao kao valjana osnova za razvoj. Posle pojave prve verzije krajem 1995. godine, Murdock je predao vođstvo drugima i otada zajednica Debian-ovih programera periodično bira lidera. Ona je narasla od početnih 80-ak programera na preko hiljadu ljudi (svi rade dobrovoljno ili pomognuti od strane firmi zainteresovanih da podrže slobodan softver), a sam Debian sadrži danas najobimniju programsku bazu sa preko 15.000 paketa. Sistem pokriva 11 različitih hardverskih arhitektura (pored x86, AMD64 i PowerPC procesora, tu su ARM, HP-PA, MIPS, m68k itd.) i uz sve to razvija jednu od najboljih javno dostupnih dokumentacija na svetu: obično se kaže da ako ne možete naći rešenje ili podatak za svoj problem u nekom od Debian-ovih dokumenata, onda je sva prilika da ga nećete ni naći. Opet, Debian se nije ograničio samo na Linux, već postoji (još uvek u fazi razvoja) Debian GNU / Hurd sistem (zasnovan na Hurd modularnom kernelu, umesto Linux-ovom), tako da ovako obiman projekat održavanja i razvoja zamašne softverske i hardverske baze traži veliki napor. Do sada on nije izostao ni u jednom pogledu.
Sadašnjost
 | | (kliknite za veću sliku) |
Debian je ipak platio cenu za ovu neuporedivu širinu zahvata. Verzija 3.1 se pojavila 6. juna, posle pune tri godine čekanja. To ne znači da se u te tri godine ništa nije dešavalo, pošto Debian deli razvoj celokupnog softvera na tri faze. Novi program najpre ide u unstable grupu, gde se isprobava određeno vreme dok se ne pokaže da nema grešaka u svim ključnim karakteristikama. I kad bi mnoge kompanije takav proizvod izbacile iz ove beta faze na stupanj gotove aplikacije (za koju bi, kad se pokažu bagovi, izdale zakrpe ili novu verziju), u svetu Debian-a paket prelazi u višu fazu koja se zove testing.
Program u testing fazi već radi potpuno ispravno; najčešće je u pitanju testiranje na drugim hardverskim arhitekturama i podešavanje za specifični, u međuvremenu proizvedeni hardver. Zato ne treba brkati Debian-ovu testing fazu i beta verzije u svetu Windows-a (beta bi u Debian-ovoj podeli pre bile početne unstable verzije). Tek iza toga programi prelaze na najvišu stepenicu, u stable pakete. Zato se najveći deo distribucija koje koriste Debian kao svoju osnovu zapravo sastoje iz mešavine jednog dela stable programa, pre svega onih koji su ključni za rad i sigurnost sistema, i gomile testing aplikacija koje za stroge Debian-ove kriterijume program mogu biti bez ijednog baga, ali je dovoljno da imaju nepotpunu dokumentaciju pa da stoje u testing limbu.
Zato pojava nove stable 3.1 verzije Debian-a – tzv. Sarge verzije („vodnik“, „narednik“, „kaplar“) – nije ništa spektakularno: sve smo to, manje ili više, videli na nekom Ubuntu, Knoppix ili Mepis derivatu. Ali ideja jednog stable Debian-a i nije novotarija ili spektakl, već temeljnost i pouzdanost. Nova verzija označava tačku u kojoj se vidi da je dovršen ogroman posao testiranja hiljada aplikacija, dovršavanja njihovih dokumentacija i prilagođavanja različitom hardveru. Ona znači da su aplikacije koje ulaze u tu verziju potpuno pouzdane, što može biti od odlučujuće važnosti za tzv. kritične upotrebe (veliki sistemski serveri ili korporacijske mreže). Tu pouzdanost potpisuje najveća programerska zajednica na planeti, uz drugu po veličini zajednicu korisnika – smatra se da je ispred Debian-a samo komercijalni Red Hat, ali ni to ne mora biti tačno, ako se uzme u obzir da je Debian u pozadini tolikih drugih distribucija čija je popularnost danas sve vrtoglavija.
Ozvaničenje nove verzije znači dve stvari. Prvo, dobijena je osnova sa koje može početi prepakivanje Debian-a u razne druge derivacije za različite potrebe i funkcije, što je zamah od neprocenjive važnosti za čitavu Linux zajednicu. Druga stvar se tiče samog Debian-a. Počev od pojave nove verzije njegovi programeri počinju rad na sledećoj verziji, tačnije na usavršavanju postojeće programske baze kako bi iz testing faze prešla u stable stupanj. Međutim, nije dovoljno samo da se programi pokažu kao stabilni da bi se i čitav sistem pojavio u novom izdanju. Za to je potrebno ispunjavanje dodatnih uslova, a oni su u slučaju budućnosti Debian-a vezani za neke od strukturnih prerada.
Budućnost
 | | (kliknite za veću sliku) |
Sledeća verzija Debian-a čije je radno ime Etch treba da se pojavi kroz 18 meseci. Kod će biti preveden novim GCC 4.0, što znači da treba uskladiti sve biblioteke koje su počivale na C++, i obezbediti im kompatibilnost unazad, za već postojeće aplikacije koje se koriste ali se ne održavaju. To je ogroman, ali za budućnost Linux-a suštinski važan posao. Kako bi ubrzao i olakšao svoj razvoj, Debian će u budućnosti vrlo verovatno smanjiti broj hardverskih arhitektura kojima je do sada pružao podršku, tako što će ostaviti samo one u najširoj upotrebi, a ređe prepustiti komercijalnim firmama. Doradiće se i dokumentacija, pošto Debian napušta raniji GNU koncept koji se, u određenom broju slučajeva, pokazao kao ograničavajući faktor – nadalje će biti dopušteno prilagođavanje novonastalim ili lokalnim potrebama. Značajno će se poboljšati sigurnost prilikom instalacije novih programa uvođenjem kriptografske provere njihovog porekla, kao i uvođenjem pune podrške za SELinux (Security Enhanced Linux) standard koji je razradila US National Security Agency, verovatno najznačajnija agencija koja se bavi bezbednošću.
Od promena koje se tiču izgleda, uslediće se pun prelazak sa ponešto zastarelog Xfree86 na savremeniji, brži X.org prozorski server, a time i na nove verzije desktop menadžera GNOME 2.10 i KDE 3.4, kao i na programski paket OpenOffice.org 2.0. Sarge je u tom pogledu bio konzervativan, pa se ovi prozorski serveri, odnosno menadžeri mogu videti već duže vreme na derivacijama Debian-a, kao što se, bez posebne muke, mogu instalirati i postaviti i na sam Sarge. Zapravo, Debian ih nije uključio u tekuću verziju najviše zbog zahteva za potpunom kompatibilnošću sistema sa mnogobrojnim hardverskim arhitekturama koje postoje na tržištu.
Budući Etch bi trebalo da usavrši tehnologiju prepoznavanja hardvera, dodajući nove i brže procedure, što će biti dobitak za sve Linux distribucije. Posebna pažnja biće posvećena notebook i mobile mašinama. Uvešće se i nešto što liči na Kutzu, sistem za detekciju hardvera na Red Hat Linux-u, tako da bi budući Debian mogao da u letu rekonfiguriše svoje ponašanje ukoliko korisnik u toku rada zameni neki deo hardvera, pa čak i grafičku ili mrežnu karticu. Posebna pažnja se već poklanja novim 64-bitnim procesorima, onima sa dvostrukim jezgrom i sličnim novotarijama koje se očekuju u narednih godinu i po, kada će se Etch pojaviti.
Dotle će Sarge – sigurno glavni događaj ovoga leta na Linux sceni – biti pakovan, dopunjavan i razrađivan u desetinama, možda i stotinama derivacija. Sa tekućom eksplozijom prepakivanja Linux-a i pravljenja tzv. Live CD paketa (ubaciš CD u drajv i „voziš“), često ćete pokrenuti neki Linux, raditi na njemu ili se igrati njime, a da i ne znate da je u pozadini zapravo Debian. Ali to je prava uloga ove distribucije – da bude temelj za gradnju drugih, i da svoje lice sakrije iza one maske koju publika u tom času najviše voli.
|
