|
Prozorčić koji se u februaru 1996. otvorio bio je za današnje pojmove mali, ali dovoljan da nas uvede u novi svet, u kome danas, samo u Srbiji, svakodnevno boravi milion duša. Svet bez koga mnogi od nas danas teško mogu da zamisle svakodnevni zivot, a o poslu da i ne govorimo! A sve to zahvaljujući nekolicini pionira Interneta u Srbiji, čija imena smo skoro zaboravili. Ko se danas seća onih koji su u noći između 27. i 28. februara 1996. povezali Srbiju sa globalnom Mrežom? Ko se seća betoniranja podnožja za satelitsku antenu u svetlarniku „Telefonije“ na Vračaru, „bajanja“ da se beton brzo osuši, montaže VSAT stanice, prepiranja sa birokratama i prvog pinga kojim je Srbija uspostavila vezu sa Internetom, „fantastičnom“ brzinom od 64 kbps? A danas po kućama mnogi imaju ADSL ili cable modeme... Tako je to u svetu tehnike, u kome pioniri i njihovi poduhvati retko bivaju upamćeni, a jos ređe adekvatno nagrađeni. Nista novo.
Uspesi i stranputice
Ni u godinama koje su usledile pamćenje nas nije dobro služilo. Blisku prošlost, naročito greške koje smo pravili, brzo smo zaboravljali i gurali dalje po svome, ne gledajući pri tome šta nam se dešava u okruženju. Nakon koraka napred, usledila bi dva koraka unazad. Na primer, kraj bombardovanja 1999. dočekali smo sa četiri velika IP provajdera sa nezavisnim linkovima ka inostranstvu; samo zahvaljujući tom nivou redundanse naša infrastruktura je preživela najgore. Krajem prve decenije Interneta u Srbiji imaćemo ih upola manje: svega dva provajdera imaju nezavisne linkove ka inostranstvu, od kojih je jedan – znamo to već svi – Telekom Srbije, u državnom vlasništvu. Svi ostali provajderi u zemlji – voleli to ili ne – moraju da za IP tranzit plaćaju Telekomu (čitaj: državi). Samim tim, kontrola svih međunarodnih telekomunikacionih linkova u Srbiji je danas praktično u rukama države. U državnom vlasništvu nalaze se trenutno i oba operatera mobilne telefonije, a i jedan veliki operater kablovske televizije (PTT KDS).
Dok poslednje komunističke zemlje poput Kine favorizuju slobodno tržište i razmišljaju o privatizaciji, kod nas se stvaraju telekomunikacioni sovhozi. Jer, kako objasniti da su državni organi čak dva puta munjevito uveli privremenu upravu u „Mobtel“, da su odluku o otkupu akcija Telekoma od italijanskog Steta doneli u roku od nekoliko dana, a da se sa početkom sprovođenja novog Zakona o telekomunikacijama (stupio na snagu prošlog juna!), koji treba da obezbedi liberalnu utakmicu operatera na tržištu, neobjašnjivo kasni već pola godine? Rad Agencije za telekomunikacije – tela koje je po zakonu zaduženo za regulisanje telekomunikacionog tržišta u zemlji – sistematski se blokira od samog početka, o čemu je Upravni odbor Agencije više puta govorio u javnosti.
Čak i kada novi Zakon o telekomunikacijama počne da se primenjuje, nove operatere „na krivini“ čeka birokratski problem: telekomunikaciona mreža u Srbiji se smatra građevinskim objektom i podleže Zakonu o planiranju i izgradnji; čak i kada za izgradnju mreže nisu potrebni građevinski radovi, operater će osim telekomunikacione licence morati nezavisno da pribavlja urbanističku, građevinsku i upotrebnu dozvolu za mrežu, po istim pravilima koji važe za zgrade, mostove ili elektrane! Zakon praktično izjednačava izmenu hardverske konfiguracije mreže i adaptaciju građevinskog objekta i zahteva pribavljanje novih dozvola... Treba li pomenuti i to da su mnoge velike telekomunikacione mreže u Evropi, koje se prostiru i duž nekoliko zemalja, izrađene uz neuporedivo manje detaljnu i komplikovanu dokumentaciju od one koju propisuje naš Zakon o planiranju i izgradnji?
Monopol ili razvoj
Zašto se država trudi da zadrži monopol u oblasti telekomunikacija, u vreme kada se u svim ostalim evropskim zemljama dešava upravo suprotno? Da bi mogla da kupuje socijalni mir krpljenjem rupa u penzijskim i socijalnim fondovima prihodima od telekomunikacija? Da bi zadržala apsolutnu kontrolu nad telekomunikacijama, iz nekakvih „bezbednosnih“ razloga? Da bi se pripremio teren za dolazak unapred određenog stranog operatera na tržište? Ili za ponovnu jeftinu rasprodaju domaćih telekomunikacionih sovhoza nekom novom inostranom partneru, i to u kompletu? Odgovor će verovatno stići uskoro, možda već i ove godine, a nama ostaje samo da se strpimo. I da se nadamo da će ove (ili barem sledeće) godine razvoj telekomunikacija u Srbiji najzad prestati da bude deseta rupa na svirali. Deveta je, znamo svi, već zauzeta.
Dotle će mnogi u Srbiji još uvek Internet morati da koriste uz štopericu, svađajući se sa ukućanima oko telefona. Pod uslovom da sebi uopšte mogu da priušte i računar, imajući u vidu visoke PDV namete, za čije ukidanje (ili barem sniženje) po svemu sudeći ne postoji ni zrnce dobre volje. A na cenu računara dodajte i softver, jer se po novim zakonima piraterija kažnjava oštrije nego namerna zamena beba u porodilištu! One druge, kojima nije žao da za kvalitetan ADSL ili kablovski Internet servis izdvoje petinu mesečne plate ili penzije, na krivini čeka hladan tuš: ADSL funkcioniše samo u Beogradu i (odskora) Novom Sadu. Ako niste srećni stanovnik nekih od tih mesta... žao nam je, nema tehničkih uslova, barem za sada. Dobro poznat odgovor, šta god on značio.
A po krštenice, umrlice i tapije još uvek morati pešice do opštine, suda ili katastra. Da ih naručimo, pa još i platimo kreditnom karticom, preko Interneta iz svog stana – nema šanse. Nego piši molbu, popuni uplatnicu, pa u red – bez redova, izgleda, ne umemo da živimo. A o e-vladi će i dalje raspravljati samo eksperti, na stotinak domaćih informatičkih simpozijuma koji se održavaju iz godine u godinu...
|
