Veliki Brat u voznom parku

Osećaj je dobro poznat svakome ko je blagosloven srećom da zavisi od gradskog prevoza u Beogradu – stojite na stanici i čekate... Autobusa nema... Sa nevericom gledate u tablu na kojoj piše da isti saobraća na svakih sedam minuta. Da se nije desila neka nesreća? Vreme polako curi, a nervoza raste. Na kraju zaključujete da su tu liniju sigurno ukinuli ili izmestili. Sada već sigurno kasnite – istanjenih živaca rešite da se bacite u trošak i dok ulazite u taks i ugledate tri autobusa kako dolaze jedan za drugim. Ako izuzmemo reči kakve se ne koriste u ovom časopisu, prvo će vam pasti na pamet da se zapitate o (ne)organizaciji koja na takav način upošljava svoja vozila.

Beše to pre par godina kad mi se sestra vratila iz Pariza – pored ostalih neverovatnih priča o tome kako je „tamo“ sve bolje i pametnije uređeno, čuo sam i to da na stanicama gradskog prevoza imaju informacioni sistem na kojem uvek može da se vidi kad je tačno prošao poslednji bus, kao i za koje vreme se očekuje sledeći. Rođeni techno freak u meni je odmah počeo da kombinuje: svakom autobusu prikačiti mali radio-predajnik, a prijemnik na svakoj stanici, pa kad bus dođe u domet, stanica zabeleži da je prošao. Dalje treba nekako proslediti informaciju i ostalima – što se GSP nije setio da razvuče Ethernet kablove između stanica kad su ih pravili! Ili možda neko bežično rešenje... Na sreću, dok je genije izmišljao toplu vodu, drugi su ćutali i radili.

RFID tehnologija

(kliknite za veću sliku)

Ko god je makar jednom ušao u prodavnicu prošavši pored nekakvog misterioznog „senzora“ kraj vrata i u kojoj vam prodavačica prvo skine „alarm“ sa onog što ste kupili, već se susreo sa ovim sistemom. RFID (Radio Frequency Identification) je tehnologija koja postoji odavno i koristi se za detekciju prolaska robe, vozila, pa čak i životinja i ljudi pored određenih kontrolnih tačaka. Sistem se sastoji od tzv. tagova koji se kače na predmete čiji se promet kontroliše i čitača (ili tzv. rider-a) koji beleži svaki tag koji se nađe u njegovoj blizini. Čitač sadrži radio-prijemnik koji prima informaciju od tagovog predajnika.

Posebno je zanimljivo što tag obično nema napajanje – ima samo antenu (koja može biti i obična petlja izvedena od tanke folije) pomoću koje „hvata“ energiju koju emituje čitač. Kada se tag nađe dovoljno blizu čitača, ova energija koja se prenosi putem radio-veze postaje dovoljna da na kratko obezbedi električno napajanje dovoljno za emitovanje radio-poruke sa jedinstvenim kodom. Čitač hvata poruku i sistem tako „zna“ da je određeni tag prošao pored kontrolne tačke. Bez pokretnih delova i baterijskog napajanja, proizveden u masovnim serijama, tag traje gotovo večno, skoro ga je nemoguće pokvariti i, što je najvažnije – jako je jeftin.

Ozbiljniji RFID sistemi se koriste za praćenje vozila – tagovi su prikačeni na vozila a čitači sa nalaze na kontrolnim tačkama duž puta. Jedan ovakav sistem razvio je beogradski RB General Ekonomik i predstaviće ga na ovogodišnjem CeBIT-u. Sistem je deo šireg projekta pod nazivom „Razvoj sistema za podršku odlučivanju u procesu rada vozila“, na kome ova firma radi zajedno sa beogradskim Saobraćajnim fakultetom. Saobraćajni fakultet je, naime, tražio jeftino rešenje za bolje upravljanje gradskim prevozom u Beogradu, a RBG Ekonomik je razvio hardver i prateći softver.

Vozilo na ekranu mobilnog

(kliknite za veću sliku)

RFID tehnologija je pogodna za praćenje vozila u gradskom saobraćaju pre svega zbog unapred poznatih linija kojima se vozila kreću. Pogodno razmeštene kontrolne tačke duž puta sadrže čitače RFID tagova koji su opremljeni i GPRS modulima. Ovakav uređaj beleži prolazak autobusa i prosleđuje informacije centrali u realnom vremenu, primenom GPRS-a. Cilj je da se sve stanice gradskog prevoza opreme čitačima, ali da bi sistem zaživeo dovoljno je postaviti ih duž nekoliko bitnijih linija, pa zatim postepeno povećavati pokrivenost. Kako glavnu investiciju u ovakvom sistemu predstavljaju upravo čitači i softver, bitno je da cena po jednom vozilu opada sa povećanjem broja vozila. Naime, dodavanje novog vozila u postojeći sistem zahteva samo montažu taga na krov, a to je tridesetak centimetara duga plastična šipka koja se pričvršćuje sa par šrafova i košta nekoliko evra.

Blagodareći GPRS-u, prosleđivanjem podataka na neki APN server zainteresovani bi preko WAP-a na mobilnom telefonu lako mogli da vide kud se deo taj dugo očekivani autobus, a naplata ovog servisa bi doprinela njegovom daljem širenju. Sistem bi mogao da bude zanimljiv u garažama ili na parkinzima koji bi svojim pretplatnicima dodeljivali tagove-nalepnice, zatim na autoputevima za naplatu putarina, u preduzećima sa velikim brojem vozila koja žele da ostvare evidenciju dolazaka/odlazaka ili prisustva vozila u krugu preduzeća. Može se zamisliti i dodeljivanje jedinstvenih tagova pri registraciji vozila.

Rastojanja na kojima čitač „hvata“ digitalni potpis tagova su kod ovog sistema 2-4 m, mada postoje i sistemi kod kojih su ova rastojanja celih 200 m, ali oni zahtevaju da tagovi imaju sopstveno napajanje. General Ekonomikov RFID radi na frekvenciji od 860 MHz, što mu pruža širok propusni opseg pa tako i relativno veliki protok podataka – teorijski gornji limit predstavlja očitavanje podataka sa 200 (dvesta!) vozila koja istovremeno prolaze pored kontrolne tačke brzinom od 160 km/h. Ukratko, ako želite da izbegnete svevideće oko Velikog Brata, vozite isključivo brzinama većim od 160 na sat ili se makar krećite u čoporima većim od 200 jedinki (motociklističke bande su školski primer).

GPS za slobodne prostore

Za primene u kojima putanje vozila nisu unapred poznate RFID nije pogodan, pa je razvijen sistem koji se oslanja na globalno pozicioniranje. O GPS-u je „PC“ redovno pisao, pa čitaoce koji žele da saznaju aktuelnosti o ovom sistemu upućujemo da prelistaju starije brojeve – naći će brojne tekstove kolege Aleksandra Veljkovića.

Ideja da se za praćenja vozila koriste ugrađeni GPS prijemnici nije nova, ali su ranija rešenja bila opterećena problemima – neki uređaji su podatak o položaju vraćali klasičnom radio-vezom, a gotovo svi su imali problema u gradskim uslovima. Visoke zgrade u gusto naseljenim područjima formiraju prave kanjone u koje signal sa satelita teško prodire, pa su pojedini sistemi čak koristili rezervni sistem za inercijalno navođenje u „slepim“ zonama (GPS, inercijalno navođenje... da li samo meni ovo liči na krstareću raketu?). U RBG Ekonomiku priznaju da su imali sreće – upravo u trenutku kada su počinjali razvoj svog sistema na tržište je izbačen novi SIRF-3 čip koji je prevashodno osmišljen za upotrebu u zatvorenom prostoru i krasi ga velika osetljivost – na testu u njihovoj laboratoriji prijemnik je bio zatvoren u metalnu kantu a i dalje je uspevao da „vidi“ čak osam satelita! Treba reći da je ova firma, zbog početnih problema sa tačnošću merenja predvidela i upotrebu diferencijalnog GPS-a (stanicama za DGPS je pokriven Beograd), ali je to postalo izlišno – baziran na SIRF-3 čipu, prijemnik je u stanju da odredi čak i kojom saobraćajnom trakom ide vozilo.

Glavni adut ovog sistema je ipak ugrađeni GPRS modul koji preko mreže mobilne telefonije šalje podatke o vozilu u dispečerski centar. Lepe osobine GPRS-a i ovde dolaze do izražaja – tarifiranje usluga mobilnog operatera je vrlo povoljno jer GPRS zauzima resurse mobilne telefonije samo onda kada šalje podatak, što je srazmerno retko i malo opterećuje mrežu. Pokrivenost je izuzetno dobra, pa je čak i u našoj zemlji vrlo mali broj mesta na kojima nema signala, a roming omogućuje nesmetano slanje podataka i iz drugih država, pa rešenje postaje globalno. Kako je GPRS suštinski Internet komunikacija, kupovinom javne SIM kartice, postavljanjem APN servera koji može biti smešten gotovo bilo gde i na kraju podizanjem servera sa javnom adresom na Internetu svako bi mogao putem Interneta da pristupi podacima o kretanju vozila.

Za razliku od RFID sistema kod koga su samo kontrolne tačke povezane GPRS-om dok su vozila opremljena samo jeftinim tagovima, ovde je neophodno postaviti GPS/GPRS u samo vozilo – prednost globalne pokrivenosti podrazumeva veću cenu. Uređaj koji se montira u vozilo je malih dimenzija – robusna metalna kutija sadrži GPS i GPRS module i mikrokontroler koji sve to povezuje. Spolja se nalaze dve antene (jedna za GPS i jedna za GPRS) i nekoliko konektora. Uloga konektora je različita u zavisnosti od toga kako je uređaj konfigurisan – sprava je fleksibilna a proizvođač je može podesiti prema specifičnim zahtevima mušterija. Pored određivanja položaja, moguće je povezati senzore za dijagnostiku vozila, pa tako dispečer može da ima tačnu predstavu o trenutnom stanju voznog parka. Tu je i izlaz za navigaciju na koji se može vezati odgovarajući displej, pa vozač dobija GPS navigator.

Za taksije je posebno interesantna opcija ugradnje panik tastera koji u slučaju napada daje mogućnost taksisti da pošalje bešumni poziv za pomoć. Glasovna komunikacija sa vozačem je moguća preko GSM-a, kada uređaj obavlja funkciju mobilnog telefona. Bilo bi moguće poslati bilo kakve podatke – u doglednoj budućnosti će možda i slike prolaziti kroz ovaj kanal, pa kidnaper taksija neće imati baš mnogo šanse da se izvuče, a čak je moguće i daljinski upravljati pojedinim funkcijama vozila. U uređaj je implementiran i detektor ubrzanja čija je osnovna namena da, radi uštede energije, isključuje sistem kada vozilo miruje, ali ga je u principu moguće iskoristiti i za postavljanje globalnog alarma.

Ovakav sistem nije od velike koristi bez odgovarajućeg dispečerskog centra, u kome se podaci o geografskim koordinatama pretapaju u dopadljivi i lako razumljivi grafički interfejs sa šarenim tačkicama koje mile po vektorskoj karti na ekranu. Za to je potreban tzv. GIS softver (Geografski Informacioni Sistem) koji je namenski razvijen i zaokružuje ponudu ove firme.

Cena pojedinačnog uređaja je nekoliko stotina evra, u zavisnosti od namene, a ciljna grupa potrošača su svi koji imaju makar jedno vozilo o kome žele precizne i stalno ažurne podatke. Čak i razne kurirske službe koje mopedima raznose robu se mogu osloniti na pomoć ovog sistema zahvaljujući vrlo malim dimenzijama uređaja.

Šta bi rekao Orvel?

(Ne)opravdana paranoja modernog čoveka ovde prosto mora da se uključi i povuče bolno uočljivu paralelu sa mračnom slikom društva budućnosti, u kojem Veliki Brat sve vidi i sve zna, a primena tehnike je u potpunosti ukinula čovekovu privatnost. Ovakvi sistemi su po definiciji „špijunski“, ali moramo biti fer prema njima – svi ionako nosimo mobilne telefone, pa neko „odozgo“ može da vidi gde smo i šta radimo. Registracije na kolima vode do baze podataka u policiji. RFID bi mogao da nas spase raznih dosadnih procedura pri prelasku granica, naplati putarina ili parkinga, a znatno bi otežao posao kradljivcima.

GPS/GPRS sistem pruža još šire mogućnosti – stalni uvid u to šta se dešava sa svakim vozilom. Vozačima se sigurno neće dopasti da gazda istog trenutka sazna ako malčice skrenu zarad nekog privatnog posla, ali će voleti da u slučaju neke drumske nevolje znaju da je pomoć već na putu. Sa druge strane, onome ko upravlja voznim parkom važan je podatak gde se nalazi najbliže slobodno vozilo jer tako drastično smanjuje prazan hod. Beleženje svih prikupljenih podataka u bazu koja seže godinama unazad otvara mogućnost kasnije analize učinka i poboljšanja poslovanja. Na primer, iako je za gradski prevoz primereniji RFID, privremena montaža GPS/GPRS uređaja na nekoj problematičnoj liniji bi tokom nekoliko nedelja pružila dragocene podatke o tome šta izaziva zastoje i saobraćajne gužve.

Dakle, tehnika je tu, a da li će zajednički napor RB General Ekonomika i Saobraćajnog fakulteta dovesti do boljeg gradskog prevoza – videćemo. Jer, šta vredi tehnika ako korisnici ne znaju čak ni pravopis? Celog januara ja gledam 48- icu koja ide na „Milijakovac“ sa velikim natpisom koji nam želi „Sretan Božič“!

Korisne adrese:

RB General Ekonomik
Bulevar Despota Stefana 59a, Beograd
tel: 011/3224-432

© 1995-2024 PC Press. Sva prava zadržana.