PC Press
O nama
O nama
Pretplata
O nama
Postanite saradnik PC-ja
Kontakt sa redakcijom
PC Press
Novi broj
Novi broj   
Pretrazivanje
Arhiva
Arhiva   
PC Online
PC Plus   
Specijalna izdanja
Rubrike Rubrike
PC #125 : Septembar 2006 Knjiga 50 godina racunarstva u Srbiji

 Naslovna  Sadržaj 
Nenad Akšić  

Dnevnik PC Muzeja

PC Muzej se u junu uspešno predstavio posetiocima u dve galerije, a planovi za jesen se polako pripremaju. Kako je teklo prikupljanje opreme i "restauracija" starih računara? Pročitajte izvode iz Dnevnika glavnog kustosa Muzeja...

(kliknite za veću sliku)

Dolazeći krajem prošle godine na redakcijski sastanak, razmišljao sam o novim temama i novoj opremi koju je trebalo prikupiti i testirati, ali me je razvoj događaja zatekao: pričalo se o muzeju starih računara koje bi „PC“ prikupio i na adekvatan način prikazao publici. Posle prvobitnog iznenađenja, zaključio sam da je to nekako logično, jer je oko našeg časopisa okupljena stara „garda“ IT stručnjaka, koja se kompjuterima bavila još u doba kada sam ja rođen.

Ako se neko seća čuvene replike Laze Ristovskog: „Ti i ti ste dobrovoljci!“ iz filma „Tito i ja“, shvatiće otprilike kako sam dospeo na mesto kustosa PC Muzeja. Predamnom se tako našlo nešto što nikad nisam radio, a najviše sam se čudio otkud ja u celoj priči, jer se bavim računarima „tek“ 18 godina i nisam ni znao za postojanje dobrog dela opreme koju smo prikupili. Kao viši savetnik postavljen mi je Voja Antonić o kome sam opet znao samo iz priče, pogotovo storiju o tome kako čipovi rade na magični dim – kad dim izađe, čip prestaje da radi. Ova Vojina šala je u neku ruku i tačna, mada me je mnogo više čudilo kako se nikada nismo upoznali, iako sarađujem sa „PC“- jem preko dve i po godine. Ubrzo nam je Bojana Bojanić, naš marketing menadžer od koga je i potekla ova ideja, predočila šta se od nas očekuje. Pošto „PC“ ima verne čitaoce koji su svojevremeno čitali i „Računare“, očekivali smo da će prikupljanje materijala za Muzej ići prilično lako, da ćemo u saradnji sa njima skupiti gomilu IT antikviteta i time obezbediti celokupnu postavku.

Javni poziv

(kliknite za veću sliku)

Početkom godine krenuli su javni pozivi čitaocima na saradnju sa PC Muzejom. Priča je u startu postavljena kao neprofitna i oduzela je neočekivano mnogo vremena svima u Redakciji, ali smo bili rešeni da je, po prvi put na našim prostorima, izguramo do kraja. Većina čitalaca verovatno ne zna da svaka razvijena evropska zemlja ima više ovakvih muzeja i da su oni sasvim normalna pojava. Pošto se toliko trudimo da uđemo u Evropu, „PC“ daje skromni doprinos tim naporima – kada već važimo za informatički polupismenu zemlju, barem da znamo kada smo počeli i koliko kaskamo za svetom.

Februarska letargija nije donela mnogo predloga, pa me je pomalo zatekao e-mail Branka Lučića iz Sivca kod Sombora, koji nam je ponudio vredne starudije. Spisak je za naše pojmove bio impresivan – domaći Misedo računar (zapravo TRS 80 Color Computer koji su Crnogorci svojevremeno pokušali da „uvale“ školama), PC XT koji je tada bio ispravan, još neke stare hard diskove i, verovali ili ne, Delta VAX 4850 u (ne baš) sjajnom stanju. Kako je ovo ipak muzej personalnih računara, a ne velikih mašina kao što je pomenuto DEC-ovo „čudo“, odlučili smo se da ponudu skratimo. Jedina osoba koja se nije slagala sa nama bila je direktorka „PC“-ja Vesna Jeremić, koja je baš želela da ima nekadašnji super-računar na izložbi (hm, super-računar... tada se to zvalo miniračunar). Na kraju smo uspeli da je ubedimo da je taj računar težak 150 kg, da bi za njegovo nošenje okolo bio potreban kamion i da, na koncu, možda i nije ispravan. Ako jednog dana poželimo da napravimo mainframe izložbu – pretpostavljamo da su DDOR-ovi, OOUR-i i SOUR-i kupovali ovakve računare – znaćemo odakle da počnemo.

Predlozi su polako počeli da pristižu. Verovatno najvredniji bio je Ranko Vukčević iz Beograda, koji je dao i najveći broj (čak osam) predloga za izložbu. Mesec za mesecom pisao sam o događanjima i pristiglim predlozima – nekad ih je bilo više, nekad manje, ali brojka se uvećavala.

Računare na gomilu

(kliknite za veću sliku)

Početkom maja marketing našeg časopisa završio je dogovore – izlažemo u galeriji „Progres“ u Knez Mihailovoj, u okviru Noći muzeja. To je automatski značilo da ćemo PC Press-ov vozač Raća i ja krenuti na službene puteve, po gradu i gradovima, da donesemo eksponate. Mislio sam da će to biti najlakši deo posla ali...

Tokom prikupljanja eksponata spoznao sam koliko je teško komunicirati sa ljudima. Neki od predlagača su bili vrlo fleksibilni pa su eksponate sami doneli u Redakciju, ali neki nisu odgovarali na e-mail-ove, iako nam je to bio jedini kontakt. Pa su onda razni e-mail klijenti procenili da su naši mail-ovi junk, što znači da deo njih nije ni stigao do predlagača. Nikad nisam saznao zašto gimnazija iz Brusa, koja je dva puta slala predloge, niti jednom nije odgovorila na desetak mojih e-mail-ova, a posedovali su jedan zaista stari XT, kao i Galaksiju. Naravno, bilo je i neočekivanih situacija, kada su ljudi predlagali zanimljive stvari, a onda ipak odustajali od svega.

Što se emocija tiče, najteže je bilo sa vlasnicima Amige. Takvih računara je bilo mnogo, ali izgleda da niko od vlasnika nije ni pomišljao da se odrekne svog ljubimca u korist Muzeja. Najzad je Vlada Tot odlučio da donira računar, pa nismo ostali bez Amige. Očito da je tokom proteklih decenija ovaj računar ostavio najsnažniji utisak na svoje korisnike, pa su nekako i emocije najsnažnije.

Zanimljiva je i priča o PC klonovima. Stigla su četiri komada, od kojih trenutno radi samo jedan. Začudo, svi XT-ovi koje su nam predlagači poslali su radili kada su doneti u Redakciju, ali su lagano „odumirali“ kako se izložba bližila. Razlog najverovatnije leži u neispravnim kondenzatorima, koji su posle višegodišnjeg nekorišćenja „ispustili magični dim“. Zanimljivo je da svim drugim računarima pripreme za izložbu i „maltretiranje“ u „Progresu“ nisu smetali – što je stiglo ispravno, ostalo je ispravno.

Najviše predloga došlo je iz Vojvodine i Beograda, a ostaće mi u sećanju put (da kažem „Bačka trasa“) do Sivca, kod Branka Lučića, da bismo u povratku svratili i do Siniše Soldatovića i Nemanje Marjanovića u Novi Sad, kao i do Igora Baloga iz Bukovca kod Petrovaradina. Najsmešnije mi je bilo to što sam Vladi Raliću iz Inđije, koji nam je bio poslednja stanica u povratku, desetak puta odlagao naš dolazak – prvo sam rekao da ćemo stići u pet sati, pa onda u pola šest, da bismo kod njega došli posle devet uveče. Ipak je iskusni Raća preciznije od mene procenio koliko će nam vremena biti potrebno. Mada je u pitanju bio jedan od najnapornijih dana u pripremi Muzeja, ipak mi je neobično drago što sam upoznao sve te ljude.

Od deterdženta do kamere

(kliknite za veću sliku)

Pošto je Redakcija zatrpana opremom (ali ne modernom, kao što se obično dešava tokom pripreme broja), počela je priprema za izložbu – trebalo je svaki računar oribati, fotografisati i probati. Najteži deo posla bilo je pravljenje kataloga PC Muzeja, koga smo se prihvatili Dejan Ristanović, Voja Antonić i ja, uz neizbežnu pomoć drugog Voje, u ovom slučaju Gašića.

Samo pisanje nije toliko komplikovano, ali nas je naša poslovična sklonost da sve radimo u poslednjem trenutku dovela u situaciju da u isto vreme završavamo junski broj „PC“-ja (sa sve dodatkom o fotografiji) i pomenuti katalog. Prosto je neverovatno kako se uvek nađemo u cajtnotu, iako smo mogli sve da završimo par dana ranije. Pomenutu praksu potvrđuje i ovaj tekst – probio sam sve rokove, a urednici verovatno proklinju dan kada su mi uopšte dali ovaj posao...

Kad je katalog otišao u štampu, došla je ekipa Laleta Markovića (PCTV) da snima računare i saradnike koji pričaju o njima – trebalo je napraviti video materijal. A taman kad su nas svi ti poslovi iscrpli, trebalo je preći na ono glavno – nije bilo lako preneti u galeriju „Progres“ u Knez Mihailovoj svu tu opremu, koje je bilo za nekih 4-5 punih automobila. Srećom je Aleksandar Veljković, koji piše i za automobilske časopise, imao na testu neko čudo od Tojote koje je više ličilo na teretnjak nego na džip, pa je „uprtio“ najveći deo. Izložba je postavljena na vreme, ali smo se namučili sa informacionim tablama koje su trebale da stoje pored eksponata – pripremane su na brzinu pa je bilo grešaka, a neke nisu ni odštampane pa smo ih u zadnji čas pisali rukom... a možete misliti koliko kompjuteraši imaju lep rukopis.

Svetla pozornice

(kliknite za veću sliku)

Kada je sve najzad leglo na svoje mesto, trebalo je još sačekati otvaranje. Moju nervozu su delili svi – od uredništva i marketinga do sekretarica. Moram da priznam da sam se delimično izvukao prilikom otvaranja izložbe – direktorka me je pitala da li ću i ja govoriti, a spasao sam se tako što sam insistirao na tome da i nisam baš neki govornik. Pošto se nikad nisam okušao u govorništvu obećavam da ću govoriti sledeći put, a prethodno ću trenirati ispred ogledala!

Da mi je neko rekao da će to veče kroz galeriju u zgradi „Progresa“ prodefilovati dvadesetak hiljada ljudi, sigurno mu ne bih poverovao. Ljudi su čak čekali na red da uđu i pogledaju našu izložbu! Video sam dosta poznatih lica, što me je posebno obradovalo, a drago mi je bilo i da vidim izraz lica Dejana Ristanovića kada je predveče ušao i video koja masa se tiska unutra. Sve što sam čuo bilo je: „Auuu, koliko ljudi“, uhvatio je DV kameru i počeo da beleži događanja.

Gužva je počela lagano da jenjava tek jedan sat nakon ponoći (!!!), a i nas je polako savladao umor. Ko nije svratio, propustio je mnogo – najveće interesovanje su izazvale naša Galaksija i jedna Atari konzola stara 25 godina, a najluđu stvar primetio je upravo Dejan – na njegovom BBC računaru neko je otkucao „Ja volim Jelenu“, a BBC je lakonski odgovorio Mistake! Nadam se da Jelena ne zna engleski.

Nakon završetka izložbe vratili smo eksponate u Redakciju i prešli na sledeći korak – pripremu tematskih večeri u galeriji O3one na Andrićevom vencu. I tu je snimljeno puno slika i video materijala – fotografije su na ovomesečnom DVD-u, a za filmove će biti mesta na sledećima...

Na kraju bih se zahvalio svim zaposlenima u PC Press-u na velikoj podršci, kao i saradnicima časopisa. Bez finansijske potpore Muzej ne bi ugledao svetlo dana, pa zahvalnost dugujemo sponzorima, kompanijama Logitech, ATI, Intel i Verbatim, kao i kompaniji Erc Commerce koja je pozajmila Samsung monitore na koje su stari računari povezani. Division je obezbedio projektore za potrebe prezentacije samog muzeja. Naravno, „PC“ najviše duguje svojim vernim čitaocima i svima koji su se u ovu akciju uključili svojim donacijama. One koji nisu stigli da se uključe u formiranje PC Muzeja pozivam da i dalje šalju predloge na adresu muzej@pcpress.co.yu – akcija se nastavlja a svi prikupljeni računari završiće u Muzeju nauke i tehnike.