|
Neke četiri godine nakog svog prvog profesionalnog DSLR aparata, Olympus je pripremio i naslednika. Sada već davne 2003. godine ovaj japanski proizvođač se uhvatio u koštac sa tada već širokim programima konkurenata, Nikon‑a i Canon‑a, i tu bitku prilično glatko izgubio. Doduše, E1 je pobrao dobre kritike, ali bilo je jasno da ovaj segment tržišta zahteva ogromna ulaganja u R&D segment, koja japanska kompanija očigledno nije mogla u potpunosti da otprati.
Kasnije su se pojavili E‑300, pa E‑400, E‑500, potpuni novitet bio je i model E‑330, ali nijedan od njih nije doživeo veći uspeh na tržištu. Razloge za to možemo tražiti u performansama, koje su u svakom pogledu zaostajale za konkurentima, da bi se napredak uvideo kod modela E‑410 i E‑510. Dugo se pričalo o nasledniku E‑1, tako da su tračevi po Internet‑u iznedrili E‑3. Gde je dvojka nestala ne znamo, ali kako je ogroman period prošao između ova dva modela, a i konkurencija je u potpunosti u znaku „trojke“ (Nikon D3, D300, Canon 1D serija), logično je bilo i da ih Olympus prati.
Pred nama se našla jedna robustna mašina, daleko veća od svih Olympus‑a koje smo opisivali proteklih godina. Ergonomija aparata je odlična, pošto autor ovih redova ima nešto manju šaku, potrebe za dodatnim battery grip‑om nije ni bilo. Samo telo je izrađeno od metalnih legura preko kojih je dobrim delom prevučena impregnirana guma, tanki sloj zaštite od ogrebotina. Masa E‑3 iznosi čak 889 grama, što se oseti tokom dužeg nošenja.
Prvo što će svaki korisnik primetiti je potpuno pokretan displej, u stilu nekadašnje Canon‑ove G serije. LCD je dosta dobar, prečnika 2,5 inča, sa potpunim uglom vidljivosti – prvi Olympus‑ov DSLR sa pokretnim ekranom. Očekivano, proizvođač je ponudio dvojni kontrolni displej – mali na vrhu aparata, i veliki LCD sa koga se mogu očitavati parametri. Optičko tražilo ima 100% prikaz vidnog polja, isti detalj koji je imao i stari E‑1, i zaista je svetlo. Najveća promena koja se vidi u samom tražilu je povećan broj autofokusnih tačaka, kojih ima čak 11, naspram tri koje je Olympus godinama forsirao. Svih 11 autofokusnih tačaka su cross tipa, tako da su potpuno ravnopravne u traženju fokusa. Konkretan primer bi bilo korišćenje većine DSLR aparata, gde je samo centralna tačka cross tačka, te se na samim slikama vidi kako fokus „vuče“ ka sredini. Brzina fokusiranja je povećana. Na testu smo imali dva objektiva, novi Zuiko 12‑60 F2.8‑4 i već poznati 50 F2.0 Macro, pri čemu prvi ima jako brz motor, pa pokazuje punu brzinu fokusiranja. Primetili smo i značajan napredak u slabim svetlosnim uslovima, gde je, sećamo se, Olympus ranije baš kuburio.
 |
U centru fotoaparata je LiveMos čip rezolucije 10.1 Mp, sa ISO osetljivošću od 100 do 3200, dok shutter ide do 1/8000 sekundi. Olympus nudi četiri vrste merenja svetla, koje dobro rade, a prijatno iznenađenje priredio nam je i balans bele boje – automatika se dobro snašla u tradicionalno problematičnim situacijama slikanja neonskog i klasičnog „žutog“ osvetljenja. Šum je opet specifičan – slika je jako čista do ISO 400, ISO 800 je korektan, dok je ISO 1600 na granici. Olympus je dugo kuburio sa šumom na višim ISO vrednostima, ali je pomak osetan kod svake nove generacije aparata.
Olympus‑ov specijalitet LiveView radi besprekorno. Omogućen je tzv. predikcioni AF, koji će pre okidanja slike fokusirati kadar i izoštriti ga. Naravno, tu je i interna stabilizacija slike u dva moda, što svakako pozdravljamo. Na kraju, dust removal sistem bi trebalo da očisti čip pri svakom gašenju aparata, mada u praksi to nije baš idealno.
E‑3 je značajno uznapredovao u odnosu na E‑1, a oseća se razlika i prema E‑510, jednog od najsvežijih DSLR‑ova danas. Fokus koji je bio prespor za konkurenciju sada je doveden u red, šuma je manje, a 10 Mp možda deluju premalo za ovaj cenovni rang, pošto konkurencija već nudi 12 Mp. Ipak, i 10 Mp je sasvim dovoljno, pa smatramo da će modelom E‑3 Olympus privući veliki broj posvećenih fotografa.
Korisne adrese:
Olympus
http://www.olympus.rs/
|
