|
U filmu „Povratak u budućnost“ Dok Braun zadivljeno gleda Martijev JVC VHS kamkorder i kaže: „Portabl TV studio! Nije ni čudo što vaš predsednik (Regan) mora da bude glumac“. Ništa manje čudo ne bi bila DV kamera sa PC-jem i softverom za montažu iz 2005. godine koju bi trideset godina stariji Dok Braun gledao 1985. HD tu ne donosi ništa kvalitativno novo – ako želimo bolju sliku na velikom ekranu, potreban nam je samo „malo“ brži računar za njenu obradu. Ipak, znajući koliko prostora na diskovima troši montaža filmova u standardnoj rezoluciji, sama pomisao na HD deluje zastrašujuće.
DV, DVD, hard ili flash?
Vlasnici „potrošačkih“ kamera lome koplja oko medija na koji će se slika inicijalno beležiti. DV traka je klasično rešenje, jeftina je i na nju se upisuje nekomprimovani film, najpogodniji za kasniju montažu. Na (mini) DVD staje manje materijala koji pri tom mora da se komprimuje, ali zato možete da izvadite disk iz kamere, umetnete ga u kućni DVD plejer i gledate bez obrade ili konverzije. Flash kartice su i dalje prilično skupe i zato se film na njih upisuje uz snažniju kompresiju, ali kamera ima mnogo manje pokretnih delova, lakša je, kompaktnija i troši manje energije. Rad sa snimljenim materijalom je pri tom efikasniji – kada vidite da je nešto loše, naprosto ga obrišete i snimate dalje. Hard disk deluje kao „nešto između“ – preuzima sve prednosti flash kartice vezane za pristup materijalu, ali na njega staje više materijala, s tim što se postavlja pitanje kasnijeg arhiviranja svih tih gigabajta.
Priznajem da sam u „religijskim“ raspravama na ovu temu zastupao DV trake, a onda sam za samo jedan dan revidirao stav. Uzeo sam dve slične Sony-jeve HD kamere od kojih jedna koristi DV trake a druga hard disk i počeo test od ove druge (prva nije ni stigla na red). Uključio sam je, snimao, povezao kameru sa PC-jem koristeći USB kabl (na moje iznenađenje, kamera nema FireWire port) i na removable disku pronašao MTS fajlove. Svako snimanje proizvelo je jedan fajl, pri čemu 30 sekundi HD snimka rezultuje fajlom od oko 30 megabajta – megabajt u sekundi.
Ukratko rečeno, kamera postaje praktična koliko i fotoaparat – idete okolo i snimate, a potom prenesete snimke na PC. Svakom od njih možete dati smisleno ime, obrisati loše, dobre možete poslati prijateljima, a jedina bitna razlika su desetak puta veći fajlovi. Sasvim je jasno da je hard disk tu privremeno rešenje – sačekajmo flash kartice od 20 ili 40 GB i imaćemo kompaktne HD kamere sa kojima je lako raditi. Konačno tehnologija koju su iz prve napravili tako da bude praktična!
Muke po formatima
Kod računara obično u startu imate problema, a onda stvari nekako legnu na svoje mesto. Ovde je bilo obrnuto – počelo je dobro, a onda su nastupili problemi. Najpre sam neki od snimaka pokazivao kolegama i pokazalo se da njihovi računari jednostavno ne mogu da reprodukuju MTS fajl. A ja nisam instalirao ništa posebno – jednostavno sam prevukao fajl u Windows Media Player i film je krenuo. Posle malo istraživanja ustanovili smo da je razlika u PowerDVD-u – uz verziju 7.3 ovog programa neprimetno se instalira kodek koji omogućava reprodukciju MTS formata.
Mnogo veći problem nastupio je kada sam poželeo da krenem korak dalje – da montiram film. Otvorio sam Adobe Premiere CS3, napravio HD projekat i pokušao da uvezem snimke. Ništa od toga – Premiere ne podržava MTS format! Površna potraga po Web-u ne daje jednostavno rešenje – Sony vam mirno savetuje da za montažu koristite njihov Vegas Movie Studio, a Adobe je još gori – ne savetuje praktično ništa!
Sledećeg dana sam instalirao softver koji je stigao uz Sony kameru i rešenje se, kao, pojavilo – prilikom kopiranja snimaka na hard disk računara ponuđena je konverzija u M2TS format, a pogled u Import opcije Premiere-a pokazuje da je taj format podržan. Dakle, trebalo je samo malo (zaista malo!) sačekati na konverziju i dobijen je M2TS fajl u bajt jednake dužine kao polazni MTS. Binarno poređenje je pokazalo da su dva fajlova identična. Dakle, može i bez Sony-jevog softvera: treba samo preimenovati MTS u M2TS i uvesti ga u Premiere. Zvuči blesavo, ali nije prvi put – Premiere ne može da uveze VOB fajl sa nekog DVD-a, ali ako taj VOB preimenujete u MPEG, Premiere ga lako otvara.
Nažalost, ovaj put trik nije upalio – Premiere je za M2TS fajlove prijavljivao da nisu ispravni. Trebalo je dosta tragati po Internetu i najzad pronaći rešenje – TMPGEnc 4.0 XPRESS. Novije verzije ovog programa prevode MTS u M2TS koji će Premiere CS3 otvoriti. Ali... konverzija traje letnji dan do podne, dobijeni M2TS fajlovi su 4 do 5 puta duži od originala, program ima osobinu da često puca (srećom, na početku posla) i košta 100 dolara.
Kada sve saberemo i oduzmemo, HD tehnologija je spremna: kamere su dobre, kompresija održava visok kvalitet uz razumno male fajlove, Quad procesor završi finalni rendering „za života korisnika“, a skladištenje postaje lakše uz neki Blu-ray pisač umerene cene. Ostaje pitanje bezobrazluka proizvođača – da radim u Sony-ju ili Adobe-u, ne bih mogao da spavam dok ne obezbedim uvoz snimka u Premiere, a njih kao da je baš briga... ili, još gore, vode ratove formata preko leđa korisnika. No, i to bi uskoro moralo da dođe na svoje mesto – šteta što Marti i Dok Braun, kada su već išli u 2015, nisu pogledali kamere kojima je snimljen Jaws 19 – čisto da znamo šta da očekujemo!
|
