Pravi ili priručni server?

Shodno našem mentalitetu i duboko ukorenjenim navikama pri nabavci bilo kakve tehničke opreme, nakon što je menadžer male kompanije shvatio da bi mu unapređenje informacionog sistema povećalo efikasnost i otvorilo nove mogućnosti, dolazi do verovatno najmučnije faze – izbora pravog konsultanta za izbor hardvera i softvera ili implementaciju celog rešenja.

Zvuči komplikovano? Zapravo nije tako strašno, a pitanja se svode na to šta kupiti od hardvera, šta od softvera, ko će to održavati i da li je potrebna dodatna obuka zaposlenih. Najgore rešenje je upravo najčešće, a to je da se za savet pita „dečko iz komšiluka“, upravo onaj ko vam je pomogao u nabavci računara ili notebook-a, povezao vas na Internet ili vam pomogao da očistite neki gadan virus koji ste ko-zna-kako zaradili. Još ako vam taj savetodavac pomene overklokovanje, bežite od njega što dalje...

Potreba da se uvede server nastaje kada treba organizovati timsku aktivnost ili deljenje resursa, pa savetodavac mora da bude neko ko je barem jednom uspeo da poveže, podeli Internet konekciju i štampač na barem dva računara. Neće biti na odmet da je to uradio više puta i sa više kompjutera...

Alternativna rešenja

Najpre treba proveriti da li neka od postojećih jednostavnijih rešenja zadovoljavaju vaše potrebe, jer tržište obiluje jednostavnim uređajima koji objedinjuju povezivanje računara u mrežu, izlazak na Internet (gateway), zajedničko korišćenje štampača (print server), čak i nekog zajedničkog diska u računaru ili posebnom uređaju (network-attached storage). Zavisno od cene ovakvog rešenja, uređaji često pružaju i dodatne pogodnosti kao što je zaštita korisnika na mreži od napada sa Interneta pomoću NAT i firewall mehanizama, pa čak i „tunele“ koji rade suprotnu stvar – omogućavaju zaposlenima da se od kuće ili sa terena priključe na mrežu i da rade kao da su u kancelariji.

O takvim uređajima pišemo svakog meseca, pa moramo da priznamo da ima zaista raznovrsnih i dobrih rešenja koja mogu da zadovolje vaše potrebe, pogotovo ako se radi o firmi sa nekoliko računara. Problem takvih rešenja je što nisu „skalabilna“, pa ste se kupovinom uređaja ograničili na njegove mogućnosti dok god uređaj ne promenite ili dopunite još jednom „malom kutijicom“. Čak i ako kupite skupu i svestranu „kutijicu“, otkaz uređaja će u trenutku isključiti sve mogućnosti zbog kojih ste ga kupili, a takvi mali uređaji su retko pravljeni tako da rade 365 dana u godini.

Drugo impulsivno rešenje je da se neki od isluženih kancelarijskih računara „promoviše“ u server i da preuzme na sebe osnovne serverske uloge, poput zajedničkog diska, te deljenja štampača i Interneta. To i nije toliko neuobičajeno rešenje – ako zagledamo u istoriju časopisa „PC“, primetićemo da je to prvo rešenje primenjeno u našoj maloj kompaniji: islužena redakcijska mašina, sa Windows 98 sistemom, koja je na sebe preuzela ulogu deljenja radnih datoteka, štampača i Internet konekcije (najpre dial-up, a zatim ISDN-a), izigravala je neko vreme server. Ali, potreba za uvođenjem više reda brzo je postavila stvari na svoje mesto.

Ni stare ni nove desktop mašine nisu napravljene da rade u režimu 24/7, desktop računar nije sposoban da naširoko deli resurse (eventualno sa još jednim računarom ili notebook-om), Windows XP nije optimizovan da odgovori na zahteve više korisnika koji snimaju fajlove ili mu isporučuju zahteve za više veza ka Internetu, pa svakako treba potražiti odgovarajući hardver i softver. „Alternativna“ rešenja kratkoročno mogu da pomognu, ali svaki korisnik više stavlja veliko breme na sistem koji jednostavno nije predviđen da opslužuje iole čitavu mrežu.

Pravi serverski hardver

Pravi server pre svega mora upravo da ispunjava uslove koji se pre svega tiču sigurnosti podataka i efikasnosti opsluživanja korisnika. Zato se za servere ne upotrebljavaju komponente kakve ćete obično naći u kućnim i kancelarijskim desktop konfiguracijama. Zavisno od stepena sigurnosti koji vam je neophodan, server će biti jeftiniji ili skuplji, a obično su podeljeni na servere po industrijskim standardima i servere sa kritičnom ulogom (mission critical servers). Zahvaljujući ovim potonjim, uvreženo je mišljenje da server mora mnogo da košta. Oni zaista koštaju mnogo, ali radi se o serverima koji podržavaju poslove čiji bi zastoj koštao mnogo više.

Običan, „narodni“ server košta mnogo manje, ali je i dalje izgrađen po serverskim pravilima koja pružaju dodatnu sigurnost i mogućnost opsluživanja većeg broja korisnika. Ako za primer uzmemo servere kompanije Fujitsu Siemens, u cenovniku distributera videćemo da osnovni model PRIMERGY Econel 100 S2 možete da nabavite već za oko 40.000 dinara (da ne kažemo 500 evra), i to sa uračunatim PDV-om. Nikakav dodatni komentar nije potreban kad shvatimo da su cene prosečnih desktop i notebook računara najčešće iznad te cifre. Čak i ovaj bazni model omogućiće vam da uživate u blagodetima pravog servera, njegovoj sigurnosti, ali prostoj činjenici da vaša firma može da se pohvali da ima profesionalno zasnovanu mrežu.

Za nešto više novca (cirka 900 evra), vaš radni prostor krasiće ozbiljan server PRIMERGY Econel 200 S2, koji će nam biti partner u našem druženju i koji strpljivo čeka našu migraciju u novi poslovni i virtuelni prostor tj. u novu zgradu i na Microsoft Windows Server 2008. Po mnogim osobinama to je školski napravljen server koji je svojim hardverskim ustrojstvom u stanju da opsluži i znatno veće kompanije od PC Press-a. Uostalom, naše vreme tek dolazi...

Sve je posebno

Pogledajmo šta izdvaja pravi server od „samoproklamovanog“ ili „improvizovanog“ servera za koje smo već rekli da treba da ih izbegavate ili koristite što kraće, pre nabavke pravog servera. Za servere se, pre svega, primenjuju posebni setovi čipova (platforme), koji treba da obezbede brži protok podataka unutar računara, bržu komunikaciju sa memorijom, bržu međusobnu komunikaciju procesora (ako ih ima više), brže snimanje na disk, brži protok na mrežnoj kartici i, uopšte, brži rad sa periferijama. Kod pomenutih Fujitsu Siemens modela radi se o Intel serverskim čipsetovima 3200 kod Econel-a 100, odnosno 5000V kod Econel-a 200.

Čipset 5000V obezbeđuje podršku za dva Xeon procesora serije 5000 i kontroliše do 32 GB memorije koja opet nije obična, već posebna FBDIMM (fully buffered DIMM) memorija sa ubrzanim protokom podataka, ali i dodatnom sigurnošću – serverske memorije same kontrolišu integritet podataka koji se upisuju ili čitaju. Ovaj mehanizam naziva se Error-Correcting Code i već dugo se primenjuje kod servera i ozbiljnih radnih stanica, pošto greška na jednom bitu kod upisanih ili pročitanih podataka može biti fatalna za rad ovakvih računara ili za integritet važnih podataka. Kod kućnog računara pogrešan bit može da bude samo drugačije obojena tačka na ekranu, jer kroz memoriju takvih računara često protiču „nebitni“ podaci kao što su velike slike koje čine radno okruženje aplikacija, ali kod servera su gotovo svi podaci od suštinske važnosti, pa pogrešan bit može dovesti do kraha programa ili oštećenja podataka u bazi. I jedno i drugo je jednako nedopustivo, pa ovi dodatni kontrolni mehanizmi koriguju sitne greške. Ukoliko su potrebne i dodatne mere sigurnosti, set čipova omogućava i tehnike kao što su Memory RAID i Memory mirroring i 4x SDDC koje (verovali ili ne) obezbeđuju nastavak rada čak i kada jedan od memorijskih modula fizički otkaže.

Ploča naravno podržava SATA standarde, a nekada preko potrebni RAID 1 režim (disk mirroring) koji sve zapisuje na dva fizički odvojena diska, takođe je pod dodatnom kontrolom SDDC mehanizma. Gotovo da nema šanse da se na disk upiše ili se sa njega iščita pogrešan podatak. Pomenimo da ima šest SATA kanala, na kojima možete menjati diskove i u radu (hot swap), a da to ne prouzrokuje pad sistema ili gubitak podataka.

U okolini servera

Server ima i obilje slotova za proširenja: jedan PCI x16, jedan PCIe x8, jedan PCI i čak tri PCI-X slota. Ovaj poslednji je modifikovani PCI slot proširen na magistralu od 64 bita i sa trostrukom brzinom standardne PCI magistrale (100 MHz prema standardnih 33 MHz), a za njega je napravljeno sijaset kartica poput gigabitnih i optičkih mrežnih adaptera ili Ultra320 SCSI kontrolera, za slučaj da baratate ogromnim količinama podataka.

Slična je namena i PCIe x16 i x8 slotova. Mada je moguće instalirati jake grafičke adaptere (što se i radi kada se na bazi serverske ploče prave pouzdane grafičke radne stanice), ovi slotovi su predviđeni pre svega za komunikaciona proširenja, a stanovište eksperata je da je za server potreban što jednostavniji grafički adapter koji ga neće dodatno opteretiti. Tako je na ploči dosta uobičajeno rešenje u obliku malo zahtevnog ATI ES1000 grafičkog čipa.

Posebnost servera su kućište i napajanje, koje treba da obezbedi stalan i pouzdan rad i hlađenje sistema. Brojnim pregradama i ventilatorima vazduh se pažljivo sprovodi kroz otvore i preko komponenti obezbeđuje ravnomerno hlađenje svih unutrašnjih komponenti. Računar sve ove sisteme hlađenja kontroliše dinamički, u zavisnosti od opterećenja od koga zavisi i temperatura. Tako Econel 200 S2 proizvodi gotovo nesnosnu buku kada se tek uključi i sistem počne da se diže, dok je u normalnom radu gotovo nečujan – ili mi nismo uspeli da ga iole značajnije opteretimo.

Sve ove „tehnikalije“, sa kojima smo možda i preterali, nisu navedene da bi vas uplašile, obeshrabrile ili vam unele dodatnu nervozu. Čak i ako veći deo niste razumeli, navedene su samo kao ilustracija da je Econel 200 S2 pravljen da bi obavljao ulogu servera koji će obezbediti veliku sigurnost za vaše poslovne podatke i dokumente, baratati sa velikom količinom podataka, nadzirati saobraćaj sa Internetom, a po potrebi biti proširiv dodatnom memorijom, diskovima ili uređajima koji su specifični za vaš posao. On ne može i ne treba da bude zamenjen bilo kakvim računarom iz najbliže cash & carry radnje. To jest, ako vam je zaista stalo do svog posla.

Korisne adrese:

Fujitsu Siemens
http://www.fujitsu-siemens.co.yu

© 1995-2024 PC Press. Sva prava zadržana.