PC Press
O nama
O nama
Pretplata
O nama
Postanite saradnik PC-ja
Kontakt sa redakcijom
PC Press
Novi broj
Novi broj   
Pretrazivanje
Arhiva
Arhiva   
PC Online
PC Plus   
Specijalna izdanja
Hardver Hardver
PC #195 : Januar 2013 Knjiga 50 godina racunarstva u Srbiji

 Naslovna  Sadržaj 
Đorđe Grujić  

Hardver (ni)je za projektante

Da li ste probali da kupite monitor koji ima ekran proporcija 4:3 ili 5:4? Da nađete laptop s vertikalnom rezolucijom preko 768 piksela? Da li savremeni trendovi uopšte podržavaju kreativnost i stvaranje, ili samo potrošnju? I kakav je hardver zapravo potreban jednom projektantu?

Polako širimo BIM ekipu u birou, kupuju se nove mašine, a uz njih i monitori. Za većinu BIM i CAD softvera idealna rezolucija je 1280×1024, pa krenusmo u potragu za „četvrtastim“ monitorima, odnosa strana 4:3 ili 5:4. I, otkrismo da ih na tržištu nema. Postoje li danas mašine koje se ne naručuju posebno i ne koštaju suviše, a da zadovoljavaju osnovne potrebe projektantskog stvaranja, a ne samo potrošnje?

Vertikala

(kliknite za veću sliku)

Ovo što se danas prodaje kao monitor u stvari je televizor, ekran namenjen pasivnom posmatranju sadržaja, poželjno u HD rezoluciji tj. 1920×1080, najčešće 1360×768 ili, u boljem slučaju, 1600×900. Ne kažem – slika je oštra, sve fluo‑cevi u spuštenim plafonima ovog sveta ne mogu da blešte koliko LCD ili TFT, ali ako postavite stari CRT monitor pored novog LCD-a, primetićete veliku razliku u oštrini i sjajnosti slike. Projektantskom radu ne odgovara odnos 16:9, pogotovo ako sa 768 tačaka po vertikali.

Najbolja slika koju sam ikada igde video bila je ona na Apple Cinema Display od 27 inča. Jeste, odnos slike je 16:9, ali je rezolucija 2560×1440. To! Ali... kako ekonomski opravdati cenu od oko 1.000 dolara? I da, recimo, zanemarimo cenu i primenimo formulu iz ranih devedesetih da mašina koja podržava projektantski softver treba da košta koliko i softver, dakle oko 4.000 dolara, i dalje se postavlja problem: nije moguće ući u prodavnicu i kupiti takvu mašinu ili je naručiti od redovnog snabdevača. Uz ogradu da ovo zavisi od toga gde živite i koliko je lokalno tržište definisano dubinom džepa prosečnog kupca.

Juče mi je na sto stigao novi Samsung od 22 inča, Full HD, dakle konačno imam 1.080 tačkica po vertikali i ne moram toliko da pomeram menije ili prepravljam raspored paleta da bih video šta treba. Sve je odlično, osim što nema naginjanja! Stopica je fiksna – da li da podmećem nešto da bih podigao monitor ili da, po regionalnom običaju, naslažem jastuke i sedim na podu? Ko je rekao ergonomija? Da gledam film ne bi mi bilo bitno, ali pošto gledam u to sokoćalo, radeći nešto, priličan broj sati dnevno, bitno mi je na kojoj je visini, kako sedim i držim glavu, i da li gledam nagore, nadole ili pravo. Poboljšanje od prethodnog ViewSonic‑a sa 1440×900 je osetno, ali...

Posle izvesnog broja godina rada u određenom softveru, vaši prsti sami lete po tastaturi i miš sam ide na određena mesta na ekranu. Kakav je taj ekran, koliko ima tačkica i kako su raspoređene veoma je bitno – jer, ne treba misliti gde je šta, nego šta time radite. Ako mislite gde su stvari na koje treba kliknuti, umesto šta taj klik znači u vašem projektantskom radu, gubite vreme i remetite tok misli. Proizvođači softvera i dalje preporučuju 1280×1024 ili više, i ja se slažem sa tim – horizontalno, imamo puno više na najprosečnijem monitoru, ali vertikala!

Prenosivo

Današnji trend su prenosivi uređaji. Ali šta je to prenosivi uređaj? Je li telefon, ili kamera ili kompjuter? Pomalo od svega, a nijedno od svega, osim možda telefona koji smo skoro i zaboravili. Ne može da bude kamera, jer kakva je to kamera ako ne mogu da menjam objektive i zumiram? Nije ni kompjuter, jer ako ima procesor i memoriju, operativni sistem i prog... izvinite, APPS, ali se teško ili nikako širi, menja i podešava. Šta je proizvođač spakovao tu je, ako vam treba više, evo imamo novi model, samo još malo više dolara. Dodajmo na to ekran osetljiv na dodir. Cool, a? Jeste... osim ako treba nešto da se otkuca, a da se posle ne crveni kad primalac poruke umre od smeha.

Rešenje? Dodaj tastaturu! Ček malo... zar nije poenta da ti ne treba tastatura? Osetljivi ekran ili trackpad umesto miša? Dobro za FB ili Web uopšte, hajde da vidimo... Hmmm, držiš ovde, a ovim prstom klizaš ovde, dok treba da klikneš ovde, a prstima treće ruke... To nemam, može li nožnim? Imate iOvo ili iOno, šetate sa galaksijom u džepu (ne, ne onom od nekada davno...), koristite razne voćke na struju sa silikonima... i koliko od svega toga koristite za stvaranje sadržaja, umesto za potrošnju?

Kako mene pre svega interesuje BIM‑ovanje, hajde da vidimo koliko se može BIM‑ovati prenosivim uređajima. Može! Odlično za pregledanje postojećeg sadržaja bilo gde gde postoji neki oblik bežične veze. Pomenuću BIMx, kao aplikaciju namenski pravljenu za iPad, koja ima posebne komande na toj platformi, za „trošenje“ BIM sadržaja. A šta možemo da napravimo i stvorimo na prenosivim uređajima? Na onim koji su u trendu, koje „nosimo u džepu i prljamo ekran prstima“, skoro ništa. Vratimo se korak nazad, na laptop kompjutere.

Na papiru je sve lepo. Procesori su dovoljno jaki, memorije obično ima bar minimalno potrebno, grafika je sposobna da prikaže najnoviji 3D HD hit, Windows 7 ili OS X su u redu, nije problem dodati miša da se ne bismo bavili akrobatikom i jogom dok radimo, ekran, hm... ček, a rezolucija? Opet čuvenih 768, u retkim slučajevima navučemo na 1080 po vertikali, i to je to. Bolje – nema, ili retko. Spoljni monitor? Vidi prvi deo teksta.

Naravno, već zbog oblika nije logično pretpostaviti da će iko praviti „četvrtast“ laptop, ali rezolucija... bez najmanje 900 tačkica po vertikali svaki projektantski rad je težak. Može se koristiti na poslovnom putovanju, ali kao jedina mašina, osim ako je neka od prenosivih radnih stanica kao Dell Precision serija, Alienware ili neki veliki MacPro, teško. A onda se već postavlja pitanje prenosivosti (Alienware bi bio težak i Terminatoru) i cene.

Samo mi nedostaje balkon

Često sebe podsetim na onu dvojicu matorih džangrizala sa balkona iz Muppet Show‑a. Može biti da sam dovoljno toga video i prošao, imao pa nemao, ili nikad imao, a znao. U svakom slučaju, sadašnji trendovi potrošačke elektronike su usmereni ka potrošnji, a ne stvaranju. Operativni sistemi novije generacije umeju da podražavaju prenosive uređaje na stonim uređajima. Ma koliko ja bio dinosaurus, verujem da udoban projektantski rad nije moguć bez jake mašine koja stoji na stolu, kojoj se može zameniti video‑kartica, dodati memorija, prikačiti štagod i, o čuda, koja se ne može nosati okolo. Sve drugo je kompromis.

Ako je sve (ili skoro sve) novije namenjeno prevashodno potrošnji, red je da se zapitamo: a šta će se trošiti ako se nešto novo teško stvara? Da li se ponovo vraća vreme „radnih stanica“ koje su u osamdesetim i ranim devedesetim koštale desetine hiljada bilo koje valute, bile specijalizovane i namenjene samo jednoj svrsi? Ako vam treba određena mašina, odgovor vrlo lako može da bude potvrdan. Zakoni ekonomije teraju proizvođače da prave ono što većina potrošača želi, ali zakoni marketinga potvrđuju da potrošači umeju i da pomisle da im je nešto što ste napravili zaista potrebno – vidi slučaj iŠtagod – a za nas čudake koji, eto, samo projektujemo svet u kome će se živeti, nema veze. I tako nas nema mnogo, a svet se preselio online.

Odoh sada u baštu da popijem jutarnju kafu...