PC Press
O nama
O nama
Pretplata
O nama
Postanite saradnik PC-ja
Kontakt sa redakcijom
PC Press
Novi broj
Novi broj   
Pretrazivanje
Arhiva
Arhiva   
PC Online
PC Plus   
Specijalna izdanja
Tehnovizija Tehnovizija
PC #210 : Maj 2014

 Naslovna  Sadržaj 
Voja Antonić  

Teorije zavere

Jesu li ljudi hodali po Mesecu, ili je sve to snimljeno na Zemlji? Da li je virus AIDS-a stvoren u laboratoriji? Gde je sakriveno tajno oružje koje je izmislio Nikola Tesla? Ko nam ispira mozak HAARP antenama? Kako je moguće da nas svi mrze, kad smo mi narod najstariji? Teorije zavere nisu zaobišle ni informatički svet...

Često čujemo razne urbane legende koje zvuče atraktivno, ali nemamo načina da utvrdimo koliko im se može verovati. Da bismo zauzeli ispravan stav, potrebno nam je mnogo znanja, truda i objektivnosti. Ponekad nam je, čak i kad su odgovori dostupni, potreban mentalni napor da bismo ih shvatili. Zato mnogi od nas biraju lakši put, tako što pronađu neki jednostavniji i lakše razumljiv odgovor. Takav odgovor je često atraktivan i lako pobuđuje pažnju u društvu, a ako uz to još sadrži i priču o grupi ljudi koja je stvorila zaveru u nameri da nam učini zlo, eto nam celovečernje zabave! Problem je samo što na taj način lako postajemo žrtve pogrešnog zaključivanja, poznatog kao teorija zavere.

S pojavom kompjutera, spisak teorija zavere je postao duži za celu jednu grupaciju. Šta je iz te kategorije posledica zablude a šta je tačno?

Antivirusne kompanije stvaraju viruse?

Verovatno netačno. Možda bismo i imali razloga za sumnju ako bi proizvođači imali razloga da pribegavaju takvim podvalama, ali je broj hakera koji pišu viruse tako veliki da bi za kompanije bilo suludo da sprovode tako rizičnu i nepotrebnu poslovnu politiku.

Proizvođači antivirusnih programa pomno analiziraju svaki novi virus i često pronalaze karakteristične postupke u kodu, koje im pomažu da identifikuju alate kojima je virus napravljen i da trasiraju putanju kojom je on stigao do nesrećnog korisnika. Veliki broj autora virusa je tako završio na sudu, ali nikada nije zabeležen slučaj da je to bila antivirusna kompanija ili pojedinac koga je ona angažovala da proizvodi viruse. Od 1988. godine, kad se pojavio prvi antivirusni program, sve kompanije su pošteno obavljale svoj posao i nijedna nije ukaljala svoje ime.

Dobro je da se ipak ogradimo od autora virusa koji svoj talenat koriste na destruktivan način, pa namerno zaraze kompjuterske mreže velikih komapnija ili bogatih pojedinaca, a onda ih ucenjuju da bi sistem očistile od virusa. Ako bi ovako „kidnapovanje“ mreže uradila neka antivirusna kompanija, bio bi to kraj njenog postojanja na tržištu.

Treba reći da ova teorija zavere ima i nekoliko svojih „nekompjuterskih“ varijanti, a to su verovanje da farmaceutske kompanije same proizvode izazivače bolesti i odmah nude lekove za njih, kao i stav da decu ne treba vakcinisati jer vakcine mogu da izazovu razne bolesti, od kojih se najčešće pominje autizam. Ovde treba dodati i zabranu pribegavanja medicinskim tretmanima (medikamneti, transfuzija, operacija) iz verskih razloga ili zbog savremenog sujeverja, koje šire nadrilekari. Ovakve urbane legende spadaju u najopasnije i mesto im je na vrhu liste opasnih zabluda koje su nepotrebno odnele veliki broj života.

Policija može da uključi našu kameru?

Tačno, ali to ne važi samo za policiju, nego i za svakoga ko ima dovoljno tehničkog znanja ili razpolaže odgovarajućim programima. Da zlo bude veće, ovo ilegalno uključenje ostaje neprimećeno, jer je moguće dovesti kameru u radno stanje i slati njen signal na Internet, a da signalni LED na kameri ostane ugašen.

Da bi se ovo uradilo, korisniku najpre treba poturiti i odgovarajućeg trojanca, a takvi odavno kruže Internetom. Jedan od prvih je SubSeven, koji se otvara automatski po svakom uključenju kompjutera i otvara „zadnja vrata“ virusima koji onda uključuju kameru i mikrofon.

Proizvođači kompjuterske konfekcije su bili spremni, pa su odmah ponudili neprovidne poklopce za kamere, ali bi isti efekat imalo i parče obojene lepljive trake ili bilo kakav zaklon koji se postavi ispred objektiva, pa čak i jednostavno usmeravanje kamere ka plafonu.

WiFi je štetan za zdravlje?

Verovatno netačno. Sličnu dilemu smo imali i u vezi sa mobilnim telefonima, pa je vreme pokazalo da nemamo razloga za zabrinutost. Problem u vezi sa ovom tvrdnjom jeste taj što je nemoguće dokazati da je ona netačna. Po prirodi stvari, uvek je moguće dokazati postojanje uzročno‑posledične povezanosti, ali ne i nepostojanje. Tako nikada nećemo dokazati da je delovanje elektromagnetskog zračenja ovako niskog intenziteta u neškodljivom opsegu, kakav je centimetarski opseg za WiFi i mobilnu telefoniju, zaista bezopasno za naše zdravlje. Ipak, činjenica da takva veza do sada nije utvrđena, mogla bi da bude pokazatelj da možemo opušteno da koristimo sve blagodeti koje nam se nude. Ovde se, naravno, podrazumeva da treba zanemariti tvrdnje koje iznose“Zona Sumraka“, „Treće Oko“ i slični časopisi kojima je senzacionalizam važniji od naučne istine.

Osnovni problem je u agresivnosti kojom promoteri stava štetnosti UHF i EHF radio‑opsega za zdravlje iznose svoje stavove. Oni svojom velikom pobedom, pa i ključnim argumentom, smatraju zakon po kome proizvođači mobilnih telefona imaju obavezu da na svojim proizvodima označavaju izračenu snagu u vatima. Zakon zaista postoji u nekim državama, ali on je donet kao političko, a ne naučno oruđe, jer je nekako trebalo zadovoljiti svaku stranu u ovom sukobu mišljenja.

Štetnost, dakle, nije dokazana, ali možda ipak postoji način da nam ovi uređaju naškode, s tim što te načine još nismo otkrili... A otkrićemo ih kada bude prekasno. Ovakve argumente je nemoguće pobiti – isto tako je moguće da će se pokazati štetnost bilo koje tekovine civilizacije. Običan papir, recimo, sadrži devet otrova od kojih bi svaki ponaosob mogao da bude smrtonosan ako bi se uzeo u većim dozama, pa opet nikome na pada na pamet da zabrani njegovu upotrebu. Isto tako je moguće detektovati otrove u svakom uzorku vode na svetu, čak i sa najčistijeg izvora. Naš organizam, srećom, ima sposobnost da se neprekidno oslobađa štetnih materija i uticaja, pa tako nemamo razloga za brigu, barem što se ove teorije zavere tiče. Možda je bolje da se manje koncentrišemo na ovakve zablude, a više na probleme na koje nam skreće pažnju ekologija kao nauka.

Google Maps cenzuriše neke mape?

(kliknite za veću sliku)

Tačno. Kao i kod svakog objavljivanja podataka, cenzurišu se delovi koji su od državnog, a posebno od vojnog ineteresa. Na slici je satelitski snimak vazdušne baze Volkel (možete je pronaći na Google Maps na koordinatama 51.658, 5.693), koji se nalazi blizu grada Udena u Holandiji. Pikselizacija ipak nije detaljno izvedena, pa se u desnom delu slike vidi deo avionske piste. Na sličan način su zaštićeni i neki delovi mape čuvene „Oblasti 51“ (Area 51), koja se nalazi pored jezera Grum (Groom lake) u Nevadi i na kojoj je vojna baza za razvoj i ispitivanje specijalnih letilica. Pristup neovlašćenim osobama je zabranjen na površini od 500×750 km. Neki teoretičari zavere insistiraju na tome da se tu kriju vanzemaljci zajedno sa svojim svemirskim brodovima, pa kampuju na dozvoljenoj udaljenosti od baze i prate svetla letilica tokom letova, koji se najčešće izvode noću. Ovaj delimično cenzurisani deo mape, na kome se u originalu verovatno nalaze neki „vrući“ prototipovi novih letilica, možete da vidite na koordinatama 37.244, ‑115.823.

Cenzura mapa je zakonski regulisana, pa se ne štite se samo objekti, nego i privatnost osoba. Na Google Maps su u Street View modu zamućene ne samo sve registarske oznake na automobilima, nego i lice svake osobe koja je snimljena tako da bi se mogla prepoznati. Ovaj postupak je automatizovan, pa se ponekad dogode i propusti. Zato svako ko na ovim snimcima ipak može da se prepozna, ima pravo da se pozove na zakon o zaštiti privatnosti i da zahteva da se njegovo lice ili registarski broj automobila zamute ručno. Modaliteti zavise od lokalnih zakona u pojedinim državama, pa tako možete da vidite da se to vrlo revnosno poštuje na snimcima iz bilo kog američkog grada, ali ne i na snimcima sa beogradskih ulica.

SETI je izgovor za sakrivanje vanzemaljaca?

Verovatno netačno. SETI je skraćenica za Search for Extra Terrestrial Inteligence (potraga za vanzemaljskom inteligencijom). To je organizacija koja usmerava velike radio‑teleskope ka pojedinim tačkama svemira i analizira radio signale u nadi da će u nekome od njih pronaći smislenu poruku koja je kreacija inteligentnih bića. Mnogi ljudi se dobrovoljno uključuju u ovu potragu instalirajući poseban program na svoj kompjuter, i tako svoj kompjuter ustupaju SETI‑ju za analizu signala, u vreme kada ne rade ništa drugo. „Pozajmljeni“ kompjuteri su do sada u zbiru utrošili preko dva miliona godina procesorskog vremena.

U zapadnim zemljama je popularna teorija zavere po kojoj su vanzemaljci već na Zemlji, zaštićeni i sakriveni od očiju javnosti. Tu oni imaju pun komfor, a za uzvrat sarađuju sa vojnim institucijama, tako što razmenjuju iskustva i znanja koja njihova civilizacija poseduje. Zato je raširen utisak da je SETI samo „dimna zavesa“, koja bi trebalo da nas, obične ljude, drži u iluziji da se ne zna ništa o vanzemaljskoj inteligenciji.

Kakav je efkat SETI‑jeve naučne pretrage svemira? Do sada nikakav, ništa nije pronađeno, ali se potraga ipak nastavlja. Neko vreme je NASA finansirala deo programa SETI ali sada to više ne radi, pa se tako nikakav državni novac više ne troši na ovo istraživanje. To bi možda mogao da bude dobar argument protiv tvrdnje teoretičara zavere da SETI služi za skretanje pažnje javnosti s toga da američka vlada krije vanzemaljce na Zemlji.

Google sakuplja podatke o našim navikama?

Tačno. Google ovo čak i ne krije, nego priznaje da koristi „kolačiće“ (podatke o našim aktivnostima tokom rada na pretraživačima), kako bi mogao da prilagodi reklame našim navikama i potrebama. Sudeći po tvrdnjama Google‑a, za istu svrhu se arhivira i istorija našeg pretraživanja Interneta.

Drugo je pitanje na koji način Google zaista koristi podatke koje tako sakupi o nama. Sumnjičavi ljudi imaju teoriju po kojoj su motivi Google‑a mnogo nečistiji – recimo, oni prodaju te podatke reklamnim agencijama koji nas onda zasipaju spamom, prilagođenom tako da nas gađa u našu najranjiviju tačku. Neki, opet, misle da se ti podaci prosleđuju agencijama za kontrašpijunažu, koje ih koriste u svrhu lociranja mogućih terorističkih ili nekih drugih antidržavnih aktivnosti.

Tehnički gledano, Google lako dobija podake o IP adresi našeg kompjutera, ali je pitanje da li on kroz te podatke može da identifikuje i nas kao osobe. Za to bi morao da sarađuje s našim Internet provajderima, ili barem s nekim ko im isporučuje softver. Teško je proceniti koliko je opravdano biti paranoičan po ovom pitanju, pa je na svakome od nas da sam odluči da li će koristiti usluge Google‑a koje, ma koliko nekima od nas one bile sumnjive, svi pozivamo dobrovoljno.

CIA razbija svaku šifru?

Verovatno netačno. Način šifrovanja i dešifrovanja poruka je dobro razrađen i mala je mogućnost da će matematičari stvoriti novu paradigmu u ovoj oblasti. A postojeći algoritmi su takvi da će šifranti uvek biti za korak ispred dešifranata.

Snaga neke šifre obično je u direktnoj zavisnosti od broja bitova u ključu te šifre, koji je zapravo pointer koji pokazuje trenutnu poziciju u pseudoslučajnom nizu brojeva. Recimo, 64‑bitni ključ obuhvata 264 ili 18.446.744.073.709.551.616 kombinacija. Koliko vremena bi bilo potrebno kompjuteru da razbije tu šifru? Kratko rečeno, mnogo. Godine 2002. je razbijena prva 64‑bitna šifra, zbog čega je 331.252 standardnih računara radilo nešto manje od pet godina. Broj kombinacija 128‑bitne šifre se ispisuje 39‑cifrenim brojem, a ista mreža od 331.252 računara bi moralo da radi oko 5000 puta duže nego što iznosi dosadašnji život Sunčevog sistema. Istina je, međutim, da bi i ovakvu šifru skoro trenutno mogao da provali kvantni kompjuter, koji je za sada samo teoretski definisan, a praktični modeli su tek u začetku. O ovome smo detaljnije pisali u martu prošle godine (PC#197). Do tada će 64‑bitne šifre biti dovoljno sigurne, a onda će svetske tajne službe verovatno preći na golubove‑pismonoše, jer će oni biti sigurnije rešenje za prenos poverljivih poruka.

Šta zaključiti?

Da bismo se osigurali od grešaka u proceni raznih teorija zavere, moramo dobro da ovladamo veštinom kritičkog razmišljanja. Nije dobro slepo verovati svakoj paranoidnoj ideji koja nam sugeriše da se neko urotio protiv nas, ali ne treba ni odbacivati baš svaku pretpostavku bez pouzdanih podataka i razumne procene. Najgore rešenje je osloniti se na sumnjivu senzacionalističku štampu i slične sajtove, a najbolje je konsultovati eksperta iz oblasti na koju se odnosi određena teorija zavere.

Možda ste primetili da su nabrojane teorije zavere ovde komentarisane kao „tačno“ ili „verovatno netačno“, a da nigde nema odgovora „netačno“. To je zato što je, barem u principu, moguće dokazati eventualnu tačnost neke tvrdnje, ali ne i njenu netačnost. Za prvo je dovoljno izneti validan argument koji potvrđuje tvrdnju, ali ako nemamo takav argument, onda ništa ne možemo da tvrdimo, jer ne znamo da li će se on pojaviti u budućnosti. Zato je, barem kada govorimo o teorijama zavere, mudro da se svaka mogućnost ostavi bar malo otvorenom.