|
|||||||||||||
|
|
||||||||
Jelena Rupnik | |||
Umreženi rat |
|||
U jeku sukoba koji ovih dana preplavljuju planetu, Internet je dobio centralnu ulogu. Još uvek je neizvesno da li ćemo od toga imati više štete nego koristi... |
Prošlomesečne antiratne demonstracije bile su po svoj prilici najveći organizovani politički protest koji je svet ikada video. Demonstracije su počele u Melburnu (Australija), proširile se na stotine gradova širom sveta, da bi se 48 sati kasnije završile u San Francisku, SAD. Procenjuje se da je u njima učestvovalo između 6 i 12 miliona ljudi. Taj događaj, poznat kao F15 (15. februar) najbolje pokazuje koliko se dinamika političkih protesta promenila pod uticajem Interneta – kampanje gotovo da nije ni bilo, ako izuzmemo Internet. Zahvaljujući njemu, male političke grupacije koje praktično nemaju sredstava bile su u stanju da mobilišu milione ljudi. Koristeći e-mail za slanje saopštenja za štampu koalicija Stop the War mogla je promptno da reaguje na zvanična Vladina saopštenja. Mogli su i da upute novinare na sopstveni Web sajt. Internet se pokazao kao nezamenljivo sredstvo za proveru zvaničnih informacija. Svega toga ne bi bilo...Otkriće da Vladin dosije o Iraku predstavlja cut and paste vežbu na osnovu deset godina stare doktorske disertacije nikada se ne bi ni dogodilo, da pravi autor nije imao priliku da pročita dosije na Internetu. Cela stvar je potom dospela i na naslovne strane novina, opet zahvaljujućI Internetu. Promenjen je i način organizacije malih političkih grupa kakva je koalicija Stop the War. Nekada se glavni deo posla sastojao od punjenja koverata i lepljenja poštanskih markica, pa su kampanje iziskivale mnogo veći broj radnika i trajale su danima. Mailing liste i postojanje Web sajtova su pojednostavili i pojeftinili stvari, a centralna kancelarija koalicije svedena je na desetak ljudi koji komuniciraju putem e-mail-a sa mrežom lokalnih grupa. Od samog postanka Interneta mnogo se priča o tzv. virtuelnim zajednicama. Ovo bi bio pravi primer kako takve zajednice funkcionišu – okupljaju ljude različitih uzrasta, etničkog porekla, društvenog statusa i političkih ubeđenja, koji teško da bi se negde sreli pod drugačijim okolnostima. Razlog za njihove virtuelne sastanke nisu on-line diskusije, već off-line protesti. Ukratko, Internet je omogućio grupama kao što je koalicija Stop the War da se obrate ljudima onako kako političari nisu umeli. Uprkos naporima mirovnih aktivista, neizbežan je rat koji će se po svoj prilici preneti i na Internet. Zamislite sledeću situaciju: već dva sata bezuspešno pokušavate da se prikačite na Internet. To vas na kraju iznervira, pa odete da pristavite kafu. Kad ono – nema vode. U tom trenutku nestane i struje. Ne radi ni telefon. Dobro, tu je mobilni; ali zašto on pokazuje da ste upravo pozvali hitnu pomoć, kad niste? Za neke od nas ovo zvuči kao opis svakodnevnih sitnih frustracija na koje smo se navikli, ali se za Britance radi se o najgorem mogućem scenariju eventualnog cyber-terorističkog napada koji bi bio usmeren na elektronske sisteme neophodne za funkcionisanje institucija vlasti, oružanih snaga, telekomunikacija, javnih službi... Scenirao pažljivo analiziraju Vladini i privatni kompjuterski eksperti, u nastojanju da predvide moguće slabe tačke sistema. Ruku na srce, upozorenja od strane IT zajednice da bi teroristi mogli da pokušaju nešto nalik navedenom scenariju čuju se poslednjih desetak godina, ali sada su shvaćena ozbiljno. Prošlog meseca FBI je izneo upozorenje da bi predstojeći rat sa Irakom i povećana tenzija u odnosima sa Severnom Korejom mogli da dovedu do učestalih napada na američku informatičku infrastrukturu. U međuvremenu, Erkki Liikanen, evropski komesar za Information Society, najavio je formiranje novog tela koje će se zvati European Network and Information Security Agency, a trebalo bi da poboljša saradnju između zemalja EU i ponudi savete u pogledu kompjuterske sigurnosti. Mrežna sigurnost je očigledno postala ključna oblast, posebno nakon tragedije od 11. septembra. Blerova Vlada takođe je najavila formiranje nove ustanove – Centralnog sponzora za informatičku bezbednost, koju bi trebalo da predvodi e-envoy (elektronski izaslanik?) Andrew Pinder. Ova jedinica bi trebalo da objedini rad svih Vladinih IT sistema u pogledu bezbednosti i pospeši saradnju sa javnim i privatnim sektorom. Jezik kojim su ova saopštenja pisana prilično je rezervisan, a diskusije svedene na uzak krug specijalista, ali eksperti za bezbednost kažu da se pretnje shvataju izuzetno ozbiljno. U SAD su upozorenja o „elektronskom Perl Harburu“ dobila više publiciteta. Bela kuća trebalo bi uskoro da obelodani nacionalnu strategiju za bezbedan cyber space, a u Britaniji je nešto slično najavljeno još prošle godine, mada je tzv „nacionalni plan za informatičku sigurnost“ još uvek u povoju. Što je najgore, ovaj scenario nije samo tmurna vizija budućnosti – NSA (National Security Agency) je 1997. godine simulirala cyber-teroristički napad uz pomoć 35 hakera, koji su tom prilikom uspešno upali u mrežu Ministarstva odbrane, isključili delove električne mreže, zatvorili neke 911 hitne službe i čak uspeli da se uloguju u sistem ratne mornarice. (Ne baš) svetla budućnostIstraživanje koje je sproveo IDC anketirajući 700 kompjuterskih analitičara takođe pruža neveselu sliku. Njihove procene kažu da će se u 2003. dogoditi bar jedan ozbiljan cyber-teroristički napad. U izveštajima CIA-e kao potencijalni napadačI spominju se Al-Kaida i pripadnici drugih ekstremističkih grupa, kao što su Hezbolah i Alef. Tome treba dodati i činjenicu da neke zemlje već formiraju jedinice za cyber-ratovanje: Irak, Iran, Severna Koreja i Rusija obučavaju ljude za ratovanje u cyber-space-u. Studija koju je uradila konsultantska kuća Mi2g pokazuje da većina napada na zapadne zemlje dolazi od radikalnih grupa i individua baziranih u islamskim zemljama. U izveštaju se navodi da je od 5,589 cyber-napada na Ujedinjeno Kravljestvo u toku prošle godine većina ideološki motivisanih došla iz Egipta, Pakistana, Maroka i Turske. Nagli porast u broju napada zabeleženi su neposredno pre bombaškog napada na Baliju i hapšenja osumnjičenih, što po mišljenju analitičara iz Mi2g samo pokazuje da postoji neka tajna veza između „haktivizma“ i terorizma. Svaka nova tehnologija predstavlja potencijalnu metu za cyber-teroriste. Virusi iz Španije i Japana na primer, usmereni su na mobilne telefone, koje navode da pozivaju lokalne hitne službe. Ako ste terorista, nekako je logično da biste pre napada prvo pokušali da onesposobite službu hitne pomoći. Takođe, problemi postoje i sa najnovijom WLAN (wireless local area networking) tehnologijom, (ili Wi-FI u SAD) koja se koristi u notebook, laptop i PDA uređajima da bi poslovni ljudi imali pristup Internetu u kafićima, aerodromima ili čak na ulici. Worldwide Wireless Wardrive, organizacija čiji članovi idu okolo i tragaju za ovim mestima pristupa, otkrila je da većina njih nema čak ni najosnovniji sigurnosni softver, a i kad ima, on obično nije aktiviran. Legenda kaže da je Internet osmišljen tako da preživi nuklearnu katastrofu – ako jedan njegov deo nastrada, informacije bi našle put preko drugih, alternativnih servera. Nedavno objavljeno istraživanje Arizona State University pokazuje da globalna mreža ipak nije toliko otporna – samo nekoliko hiljada kompjutera prenosi najveći deo informacija preko Interneta. Ovo istraživanje pokazuje da bi napad precizno usmeren na taj mali broj kompjutera proizveo krah čitavog sistema. Uloga Interneta nije zanemarljiva ni u pripremama za rat. Prošle nedelje „Vašington post“ je objavio da je predsednik Buš potpisao tajnu direktivu Vladi da osmisli kada i kako bi SAD trebalo da lansiraju cyber-napade na neprijateljske mreže. U međuvremenu, SAD već mesecima spamuju Irak, šaljući e-mail-ove na sve adrese u zemlji u kojima se građani savetuju da ne upotrebljavaju hemijsko, biološko i nuklearno oružje. Stručnjaci iz Mi2g kažu da je cyber-ratovanje neizbežna strategija svake ozbiljnije Vlade, jer u virtuelnom ratu (kao i u pravom) napad često predstavlja najbolju vrstu odbrane. Kao primer navode slučaj bombardovanja Jugoslavije, kada je na kombinovani (fizički i virtuelni) napad na telefonske i električne mreže uzvraćeno kontranapadima na komandu NATO-a i e-mail servere američkog Ministarstva odbrane. Nešto se ne sećam fizičkog kontranapada na komandu NATO i Ministarstvo odbrane u Americi, ali moguće da sam nešto propustila. U svakom slučaju, čitava oblast cyber-ratovanja je u nekoj zakonskoj sivoj zoni, budući da Ženevska konvencija zabranjuje napade (pa čak i one virtuelne) na civile, odnosno osobe koje ne učestvuju u oružanom sukobu. Ono što bi moglo da bude povod za rat u cyber-spejsu jeste pravi rat u Iraku. Jedan hiperproduktivni autor virusa iz Malezije već je zapretio da će lansirati „megavirus“ u slučaju da Irak bude napadnut. Treba spomenuti da ovaj pisac virusa ima iza sebe impozantan portfolio, u kojem je i virus zvani Nedal („Laden“ spelovano naopačke). S druge strane, ukoliko želite da svojeručno skinete Sadama sa vlasti, a gadljivi ste prema ideji ratovanja pravim mecima, uvek možete da odigrate on-line igricu Quest for Hussein ili da evocirate uspomene na prethodni rat u Zalivu, sa boljom grafikom, igrajući Conflict Desert Storm. Quest for Radovan je verovatno već u pripremi. |
|