|
Rešenje problema pomenutih u vrhu ove strane je samo na prvi pogled jednostavno - oni kriju mnogo zamki. Počnimo od toga da se svaka DV kamera ne može upotrebiti za pomenuti posao: kamera možda ima FireWire interfejs, ali to ne znači da se podaci mogu slobodno razmenjivati sa kompjuterom, pošto možda nedostaje DV-out funkcija. Dakle, ako želite da napravite kućni digitalni video studio, pažljivo izaberete komponente kako biste postigli punu funkcionalnost u okviru budžeta kojim raspolažete. U ovom tekstu pokušaćemo da ukratko opišemo domete ovakve hardverske kombinacije, mogućnosti za njeno konfigurisanje i način upotrebe.
Mali digitalni video studio podrazumeva DV kameru, FireWire karticu sa odgovarajućim kablom (ukoliko FireWire port već nije integrisan na matičnu ploču), softver za grebovanje, montažu i DVD mastering, DVD pisač i kompjuter koji omogućava da sve ove komponente rade zajedno. Doduše, moguće je napraviti i sistem koji se sastoji samo od DV kamere i samostalnog DVD rikordera, ali ste u tom slučaju uskraćeni za mogućnost kreativne montaže delova video materijala u smislenu celinu.
U početku se, naravno, postavlja pitanje kakva je uopšte korist od jednog ovakvog poduhvata - treba opravdati nabavku nimalo jeftine opreme. Za one koji već imaju DV kameru investicija i nije toliko velika, a korist je ogromna. Oni više neće morati da za gledanje snimljenog materijala koriste kameru, i troše njenu prilično kratkotrajnu mehaniku. Takođe, vlasnici digitalnog kućnog video studija neće morati svaki put da gledaju i one delove snimljenog materijala koji objektivno ne valjaju - momente kada su slučajno uključili kameru, drmusanje, loše kadrove, neoštre snimke u situacijama kada autofokus nije reagovao ili je bio isključen... I na kraju, moći će da pošalju kopije montiranog materijala rođacima, prijateljima i poznanicima na mediju koji će oni moći da reprodukuju u standardnom kućnom plejeru, dakle na DVD-u ili video CD-u.
Konfigurisanje sistema
Počnimo od osnovnih elemenata kućnog digitalnog video studija: video kamere koja snima u DV standardu i koja ima digitalni video izlaz, FireWire kartice (koja može biti obična ili namenjena specijalno za posao prenosa video snimaka, u kom slučaju ona može da ima na sebi dodatnu memoriju), softvera koji se koristi za montažu isečaka i prenos tako kreiranih inserata u format koji odgovara standardu DVD filmova i DVD pisača. Naravno, tu je i dovoljno snažan kompjuter.
Prva komponenta u sistemu je DV kamera, od koje zavisi kvalitet ulaznog materijala. Naime, iako je zapis filmova u DV formatu standardizovan (i digitalan), od kvaliteta CCD čipa u kameri, te sistema za AD konverziju i digitalno procesiranje slike zavisi kvalitet snimka. Slika se na DV traku upisuje u digitalnom formatu, koji najviše podseća na mJPEG. Kod njega se svaka sličica posebno sažima Intraframe algoritmom, što znači da slika ne zavisi od podataka iz prethodnih i narednih sličica. Ovo se fundamentalno razlikuje od MPEG2 kompresije na kojoj je zasnovan DVD standard.
 |
DV video informacija nosi nominalnih 25 Mbps, a kada se doda audio, subcode (uključujući i timecode), insert i track informacije (ITI) te korekcije grešaka, ukupni protok dostiže 36 Mbps. S druge strane, MPEG2 kompresija je adaptivna - ona u fajl zapisuje samo razlike u odnosu na prethodnu ili prethodne sličice (u zavisnosti od izabranih parametara odnosno željenog kvaliteta). Tako je za DVD (MPEG2), zajedno sa audio i svim ostalim informacijama, potreban protok od 3 do 9 Mbps. Iz ovoga se vidi da se mJPEG standard tretira kao skoro lossless kompresija, pa je DV zapis (koji se bazira na istim principima kao i mJPEG) superiorniji po pitanju kvaliteta od lossy MPEG2/MPEG4 standarda primenjenih u DVD/DivX filmovima. S obzirom na to da se pri konverziji DV u DVD format ozbiljno manipuliše podacima, jasno je da je za taj proces potrebno značajno vreme.
Prilikom digitalnog prenosa slike i zvuka iz kamere u kompjuter ne vrši se konverzija, već se podaci zapisuju na disku u DV formatu (ekstenzija AVI) i taj poces se popularno naziva grebovanje. Čitav taj proces nije baš racionalan, pošto je kapacitet Firewire interfejsa/kartice u računaru mnogo veći nego što je potrebno za prenos video i audio zapisa u DV formatu. Međutim, on je usvojen u danima kada se DV format tek pojavio, pošto je jedini imao dovoljnu propusnu moć a i bio je rasprostranjen na svim kompjuterskim platformama (a ne samo PC). Sada se konvencije teško menjaju.
PC koji će se koristiti za obradu videa mora da bude snažno konfigurisan - očekuje se puno prostora na disku za upis velike količine podataka koja pristiže sa video trake - računajte na 3 do 5 MB za svakii sekund grebovanog materijala. Potrebna je i prilična količina memorije, kao i solidna procesorska snaga, kako bi se trošilo što manje vremena kod montaže i pripreme filmova za snimanje na DVD/CD diskove.
DVD pisač je poslednja karika u lancu - on će vam omogućiti da montirani film sačuvate na DVD medijumu. Ovi pisači u poslednje vreme mogu da pišu i u DVD-RW i DVD+RW formatu, ali treba dobro poznavati razlike između ova dva standarda: -RW je rasprostranjeniji i mediji za njega su nešto jeftiniji (mada su domaće cene slične). Plus format je pogodniji kod pisanja na RW diskove, kompatibilnost sa samostalnim DVD plejerima je (nešto) bolja a maksimalna brzina upisa veća. Sadašnji najbrži DVD pisači rade na brzinama od 8x za +R i 4x za -R format, mada ćete kod nas teško naći odgovarajuće diskove. Uglavnom je i 4x brzina sasvim dovoljna, pošto ćete DVD sa 4.5 GB podataka generisati za petnaestak minuta.
Za opsežan test DV kamera, FireWire kartica i softvera za obradu videa, kao i opis postupaka koji se primenjuju, pogledajte majski broj časopisa "PC".
|
