|
Nakon početnog iznenađenja i gunđanja u stilu „kakve ja imam veze s tim...“, prihvatam poziv lokalne kancelarije Hewlett‑Packard‑a da, sa ostalim novinarima EMEA regiona, početkom oktobra posetim pogone za izradu inkjet kertridža u Irskoj. Prilično obimna uvodna dokumentacija upoznaje me sa problematikom skupa „pretećeg“ imena Science of printing. Nakon nepodnošljivog zelenila irskih polja od aerodroma do centra Dablina, kolege i ja koristimo slobodno veče da istražimo pabove u blizini hotela Grisham. Crni Guinness i žuti viski teško se mešaju, ali novinarska upornost čini svoje (i ko je rekao da Toni iz Bug‑a ne pije?).
Pikolitri nisu dovoljni...
Uprkos tananoj razlici koja deli rano probuđenog novinara i medu kome su prekinuli zimski san, uvodno predavanje gospodina Kima Holma, potpredsednika i generalnog direktora HP‑IPG Supplies EMEA, vrlo je zanimljivo i objašnjava napore da se u tehnologiji štampe postignu što bolji rezultati. HP‑IPG (Imaging and Printing Group) je, naime, jedna od četiri poslovne grupe kompanije Hewlett‑Packard, a njen značaj možemo proceniti po obrtu od oko 24 milijarde dolara u poslednja četiri kvartala, što je značajan deo od ukupno 73.1 milijarde, koliko je ostvarila čitava kompanija. Sa takvim potencijalom, nije ni čudo da HP‑IPG ulaže par milijardi dolara godišnje u razvoj, o čemu svedoči preko 9.000 patenata, a preko 4.000 patenata odnosi se upravo na potrošni materijal za HP štampače.
 |
Prezentaciju nastavlja šarmantna Fiona Coyle, analitičar i hemičar u laboratorijama za proizvodnju mastila. Ona nam objašnjava kako rezolucija štampe više nije kritičan faktor za dobijanje boljih rezultata – akcenat se stavlja na fizička i hemijska svojstva mastila koja treba da obezbede žive i postojane boje. Nije dovoljno da kapljica bude mala, objašnjava gospođica Coyle, za vrhunski rezultat potrebna je ravnoteža kohezionih i adhezionih sila mastila. Kod savremenih inkjet štampača kapljica ogromnom brzinom „pogađa“ medij na kome štampamo. Kohezione sile treba da održe kapljicu na okupu, spreče je da se razlije i da se pomeša sa susednim kapljicama ostalih boja. Adhezione sile treba da omoguće da se kapljica što pre veže za medij koji odmah nakon štampe treba da bude dovoljno suv da se mastilo ne razmazuje pri prihvatanju odštampanog predloška.
Nakon pauze, svi ćemo imati priliku da eksperimentalno proverimo najznačajnije osobine novih HP mastila uz pomoć DIMO laboranata (Dublin Inkjet Manufacturing Organisation). Slede dodatna objašnjenja o razlikama između dye i pigmentnih mastila, ali to prevazilazi kritičnu masu informacija za mene i sa zadovoljstvom ću ostaviti da vam to iskusnije kolege razjasne prvom zgodnom prilikom...
O zecovima i robotima...
 |
Pauzu koristim da bih vešto stigao do, inače veoma dobro čuvanog, gospodina Holma i odmah počinjem sa novinarskim bezobrazlucima. Ne mogu da se ne osvrnem na akcente u njegovom uvodnom predavanju koji kažu da budućnost pripada brzoj i jeftinoj štampi. Nisu li ta dva prideva sinonimi za kolor lasersku štampu i čemu onda ovolika ulaganja u razvoj inkjet tehnologije? Predviđa li neka preklapanja inkjet i kolor laserskog tržišta? „Svakako da će biti preklapanja tržišta“, odgovara gospodin Holm, „a svesni smo i činjenice da postoji deo populacije koji malo ili nikako štampa. To su ljudi kao vi i ja čiji se život odvija uz ekran i samo ponekad im je potreban kontrolni otisak koji ubrzo bace. Moja majka, međutim, voli da ima fotografije svojih unuka i bila bi veoma tužna ako bi fotografija koju joj dam počela da bledi ili menja boje nakon nekoliko meseci. HP se trudi da, pored brzine i efikasnosti, očuva i ono što za neke ljude ima poseban značaj, a neke od tih stvari su svakako zabeležene na fotografijama.“
Praktični deo demonstracije počinje navlačenjem belih mantila i zaštitnih naočara što izaziva pitanja o zaštiti životne sredine i štetnosti HP mastila. Odgovor stiže odmah – postojanost HP mastila se proteže na preko 100 godina i sumnjamo da biste toliko voleli da nosite uspomenu na ovo druženje. Što se tiče toksičnosti, unutrašnjost DIMO pogona je travnata i izrešetana zečijim rupama, pa pitajte zeke da li im je ovde ugodno.
 |
Sa druge strane, unutrašnjost pogona obiluje pneumatikom i hidraulikom koje se ne bi postidela ni Lukasova produkcija. Ljudi su ovde samo „nadzorni organ" i sa naporom se trude da ne nagaze R2‑D2 za koga su zaduženi. Znatiželjno mešamo žuto i crno mastilo (deja‑vu?), najpre iz HP pogona, a zatim od konkurentskih kompanija. Zašto baš žuto i crno, gunđam... Zato što se tako najlakše uočava disperzija koja je kod HP‑a najmanja. Jeretički se odlučujem da proširim eksperiment tako što mešam HP crno mastilo i žuto mastilo drugih proizvođača i obrnuto, ali bez značajnijih rezultata. Neka, bar da vide da ima i namćorastih segmenata tržišta...
Nakon brojnih poslovnih i istraživačkih napora, veče završavamo u čuvenom pabu Johnny Fox gde (gle čuda) opet mešamo crnu i žutu boju. Ljupka irska vila iz igračke trupe objašnjava mi da Ginness, u stvari, nije crn već „tamno rubin‑crveni“ i da se zato mnogo lakše meša sa žutim viskijem ali da irski patuljci o tome pojma nemaju. Crna i žuta se, dakle, samo kod HP‑a ne mešaju tek tako, ali povremeno treba „obići okrug“, da stvari ne bi izmakle kontroli...
|
