Pametni telefon i glupi virus

Upravo sam završio četvorosatni sastanak sa najvećim klijentom moje firme. Vratolomna vožnja do aerodroma, navrat-nanos vraćanje ključeva na rent-a-car parkingu, trčanje do kapije leta pola milje od bezbednosne kontrole, a onda razočarenje: let je odložen. Bio je to tzv. red eye, noćni let sa zapadne na istočnu obalu, nakon kojeg se na odredište stiže upaljenih očiju. Dobro, rekoh, da se javim supruzi... Izvadim telefon i Bluetooth slušalicu, ali ne mogu da okrenem broj jer neko pokušava da mi nešto pošalje preko Bluetooth-a. Treba pritisnuti Yes ili No. Hm... Znam da je omiljeni sport po barovima i restoranima u Engleskoj nastojanje da se preko Bluetooth-a pošalju besmislene poruke onima koji svoj telefon ostave „vidljivim“ pa pritiskam No, ali poruka je i dalje tu. I tako pet ili šest puta. Setim se da Bluetooth ima domet do 15 metara i odšetam malo dalje. Poruka je nestala.

Mobilni virusi

Par dana kasnije saznajem da sam izbegao infekciju mog telefona (Nokia 6630) Cabir virusom, jednim od oko 150 „mobilnih virusa“. Neobično, jer mobilnih virusa u SAD ima malo. Baš kao i kod Windows-a, da bi se pojavili virusi, neophodno je da postoji dominantan operativni sistem: nakon nekoliko godina tokom kojih je svaki veliki proizvođač imao sopstveni operativni sistem za pametne telefone, pojavio se Symbian koji trenutno zauzima oko 70% tržišta. Windows je drugi, sa samo 10% a svi ostali, uključujući Palm OS, drže 20% tržišta. Ovi se podaci odnose na čitav svet – Symbian-u pripada samo 10% američkog tržišta. U SAD se najviše prodaju jeftini i primitivni telefoni, a korisnici nisu skloni da na telefon potroše više od, recimo, $100, što izbacuje iz igre većinu telefona zasnovanih na bilo kakvoj naprednoj platformi kao što su Symbian ili Windows. Pozitivna posledica jeste da su u SAD korisnici manje izloženi napadima mobilnih virusa.

Poznati proizvođač antivirusnih alata F-Secure postao je dobavljač antivirusnog softvera koji se isporučuje na Nokia telefonima sa Symbian-om. U F-Secure-u kažu da se mobilni telefoni mogu zaraziti virusima na četiri načina, od kojih je prenos preko Bluetooth veze najdestruktivniji. Pomislili biste da će korisnici e-mail-a znati da ne treba otvarati sve poruke, ali pola virusa širi se na osnovu human engineering-a, pa tako i moj Bluetooth virus sa početka priče: kreator te pošasti zna da će gotovo svaki korisnik nakon nekog vremena odabrati Yes i time omogućiti virusu da se instalira na telefon. Nakon toga telefon počine da traži ostale Bluetooth uređaje u svom komšiluku i zaraza se prenosi dalje. Rešenje? Odšetajte sa mesta napada, jer je domet Bluetooth-a ograničen na desetak metara.

Virusi se šire i preko memorijskih kartica. Mada je teško zamisliti scenario po kome bi virus završio na kartici, kada se jednom nađe tamo širenje je jednostavno: dajete karticu prijatelju da iskopira sadržaj jer ste, recimo, na nju preneli gomilu MP3 datoteka. Kreatori virusa koriste činjenicu da pri čitanju podataka sa kartice operativni sistem ne koristi uobičajene provere sigurnosti. Primer virusa ovog tipa je Skull and Daggers.

MMS poruke nisu zgodne samo za širenje fotografija, već i za širenje virusa. Pri tom ne morate biti u neposrednoj blizini žrtava: poruke se mogu slati doslovno svuda po svetu. Commwarrior virus spada u ovu kategoriju i proputovao je svet za nekoliko dana nakon prvog pojavljivanja. Dalje širenje je bilo sprečeno tako što su mobilni operatori instalirali odgovarajući antivirusni softver na gateway računare između svojih mreža i Interneta. Konačno, četvrti metod širenja mobilnih virusa je njihovo prikrivanje unutar drugih sadržaja koje korisnici download-uju – igara, muzike, ring tonova... Opasnosti na sve strane.

Vista u novembru

Poslednjih meseci pojavilo se mnogo neproverenih vesti o datumu puštanja u prodaju novog operativnog sistema Windows Vista. Predstavnici Microsoft-a su izjavljivali da će se novi sistem pojaviti „u drugoj polovini godine“. Prošle nedelje u blogu Official Microsoft Connections, jedan od product manager-a je napisao da će se operativni sistem pojaviti u novembru: „Ovo je godina u kojoj će Microsoft objaviti najnoviju verziju Windows-a. Da, Vista će biti puštena u prodaju u novembru ove godine.“

Microsoft je počeo da zagreva svoju marketinšku mašinu puštanjem u opticaj sitnih vesti i informacija – službeno se govori o različitim verzijama Vista-e, dok su proizvođači računara i drugi Microsoft-ovi partneri dobili informacije kada će novi paket interno biti poslat u proizvodnju. Informacije dostupne javnosti i prikupljene na službenim i neslužbenim blog-ovima kažu da je februarska beta verzija ujedno i poslednja – Microsoft će objaviti dve verzije koje su kandidati za puštanje u prodaju, RC0 i RC1, prvu 10. aprila i drugu 26. juna. Microsoft uverava analitičare i Wall Street da tokom osam nedelja nakon objavljivanja RC1 može pripremiti završnu verziju koja će biti puštena u proizvodnju. Ipak, pred samo zaključenje ovog broja čuli smo da će novi Windows u novembru dobiti samo najveći kupci, dok će široko tržište morati da sačeka januar. Ova najava je umanjila vrednost Microsoft-ovih akcija, a čulo se i da će u kompaniji biti kadrovskih promena na visokom nivou.

U prodaji će biti šest verzija Vista operativnog sistema: dve verzije za kućne (Home Basic i Home Premium) i dve za poslovne korisnike (Business i Enterprise), nešto kasnije Starter verzija za računare skromnih hardverskih sposobnosti, i konačno Ultimate verzija koja će uključivati sve napredne funkcije iz kućnih i poslovnih verzija. Zanimljivo je, doduše, da u trenutku dok ovo pišem Microsoft Vista Web sajt govori o samo pet verzija Vista-e – nedostaje Starter varijanta, koja će možda biti dostupna samo proizvođačima računara.

Server verzija Longhorn-a biće na tržištu nakon klijentske; poslednji kandidati za finalnu verziju, RC0 i RC1, će se pojaviti u drugoj polovini ove godine, dok je puštanje u proizvodnju zakazano za prvi kvartal 2007. Korisnici Windows-a koji reše da još neko vreme ostanu na verziji XP u decembru će dobiti još jedan Service Pack, SP3.

Vista i vaš PC

Hardverski zahtevi za novi verziju Windows-a su uvek pod lupom korisnika. Vista sadrži alat koji će izmeriti performanse računara, pa im se prilagoditi. Windows Performance Rating program meri brzinu procesora, memorije, hard diska i grafičke kartice. Rezultat je broj od 1 do 5 koji se na plavom okruglom polju pojavljuje na više mesta u operativnom sistemu. Microsoft nije objasnio šta broj označava niti koji je algoritam koji rezultate performansi procesora memorije i drugih komponenti kombinuje u jednom broju. Zbrci za sada doprinosi i činjenica da rezultati za individualne komponente imaju drugačije opsege. Neki stručnjaci su dobili rezultate 5,6 ili 5,2 za procesore svojih računara, ali je kombinovani rezultat bio 2 ili 3.

„Iza Windows Performance Rating-a je ideja da se prosečnom korisniku pomogne da razume kakve performanse njegov računar postiže, te da on proceni da li će jedan softverski paket moći da se izvršava na njegovom PC-ju.“ Iz ovoga se može zaključiti da će se WPR koristiti i za druge proizvode. Microsoft pomalo naivno kaže da će proizvođači računara i trgovci moći da koriste WPR alat da bi objasnili kupcima osobine svojih proizvoda. Kažem naivno, jer prodavci mogu da izmere performanse računara koje trenutno imaju na policama i da zaključe kako ih baš i ne treba pominjati. Ili još gore, da otkriju da računari čije se cene drastično razlikuju pokazuju iste WPR rezultate.

Otvoreno je pitanje kako će Microsoft obezbediti da WPR rezultat ne zavisi od razvoja hardvera: da li će rezultat biti fiksan ili će se menjati s vremenom kako hardver postaje sve moćniji? Ako test bude pratio razvoj hardvera, isti računar može u budućnosti imati slabiji WPR rezultat. Ako test ostane isti, može se desiti da sa napretkom hardvera gotovo svi računari nakon nekog vremena postižu WPR rezultat 5.

Iako je do promocije novog Windows-a ostalo još samo osam meseci, Microsoft još nije objavio detalje preporučene minimalne konfiguracije računara. Na Vista Web stranici Microsoft samo kaže da računar treba da ima 512 MB RAM-a, moderan procesor i grafičku karticu sa odgovarajućim drajverima. „Moderan procesor“? Tačno tako, i ni detalj više. Za Windows XP praksa je pokazala da je 1 GB memorije realan minimum. U februaru je oko 25% notebook-ova u SAD prodato sa 1 GB memorije, dok je 57% prodato sa 512 MB. Polovina stonih računara prodata je sa 1 GB i 35% sa 512 MB.

Vista nije zahtevna samo u pogledu količine memorije, već i po traženoj brzini prenosa podataka između procesora i memorije i memorije ostalih delova računara. Ove performanse zavise od tipa memorijskih modula, kao i od toga da li memorija ima jedan ili dva kanala za pristup (Single vs. Dual channel). Na kraju, iako je veoma važno da li će korisnici moći da Vista sistem instaliraju i koriste na postojećim računarima, najveći deo korisnika – 95% njih – će se sa novim Windows-om po prvi put susresti na novim računarima. Verujemo da će se proizvođači postarati da ti PC-ji budu dovoljni snažni...

Pare i opseg

Nakon što su se tokom poslednjih desetak godina navikli da za surfovanje Web-om plaćaju samo za pristup a ne i za brzinu, hoće li američki korisnici Interneta morati da počnu da plaćaju i za količinu i brzinu? Velike telefonske i kablovske kompanije, koje su i najveći Internet provajderi u SAD, uzbunile su korisnike i firme kao što su Amazon, Yahoo ili eBay najavama da će se za brži prenos podataka preko mreže i plaćati više. Odjednom su u medijima i na Web-u krenule priče o dve vrste nadoknade za korišćenje Interneta: prvoj nadoknadi Internet provajderima za sam pristup mreži, a drugoj firmama koje su vlasnici backbone-a za brzinu kojom se, na primer, mogu download-ovati epizode televizijskih serija sa iTunes sajta.

Sve je počelo tako što su velike telefonske kompanije – grupa kojoj pripadaju Verizon, SBC, Sprint, MCI i slične, poznate kao Baby Bells – nagovestile da bi htele da troškove velikih unapređenja njihovih Internet mreža snose krajnji korisnici, kako individualni tako i poslovni, naročito kada se zna koliko se povećao broj korisnika koji koriste veliki deo propusnog opsega mreža. Ovo je izazvalo burne negativne reakcije organizacija za zaštitu potrošača, firmi u oblasti visoke tehnologije i zakonodavnih grana vlasti, čiji je zajednički stav da se mora održati otvoren pristup Internetu i da ove velike firme imaju preveliku moć.

Zabrinutost ovih grupa postala je još veća kada je početkom marta AT&T najavio da će za 67 milijardi dolara kupiti Bell South, regionalnu telefonsku i Internet kompaniju sa 130 milijardi dolara godišnjeg prometa i 70 miliona telefonskih pretplatnika u 22 američke savezne države. Ovim bi AT&T postao vlasnik i Cingular Wireless, najvećeg mobilnog operatora u SAD. Ako bi se ostvarili planovi koje priželjkuju telefonske i kablovske kompanije, cene za krajnje korisnike Interneta možda i ne bi odmah porasle, ali bi potrošači na ovaj ili onaj način počeli da plaćaju više za pristup delu sadržaja na Internetu. Razlog je jednostavan: kako raste obim prometa na Mreži ove kompanije ulažu milijarde dolara u proširenje svojih mreža, i ne žele da te troškove same snose.

Najjednostavnije bi bilo povećati cene pretplate za pristup Internetu, ali telefonske kompanije to ne žele da urade jer sebe predstavljaju kao jeftine Internet provajdere, dok kablovske kompanije naplaćuju više jer obezbeđuju veće brzine nego DSL priključci. Vlada neće da direktno ili indirektno finansira proširenje mreže – subvencioniranje visokoprofitabilnih telefonskih ili kablovskih kompanija suprotno je političkoj i ekonomskoj filozofiji obe dominantne američke partije. Ovo prisiljava firme da se okrenu poslovnim korisnicima za pokrivanje troškova ekspanzije: firme koje obezbeđuju razne sadržaje ili usluge na Internetu postaju tako žrtve povećanja cene prenosa podataka. Jedan Amazon, iTunes ili eBay su do sada bez nadoknade koristili povećane kapacitete mreža firmi koje održavaju backbone Interneta, jer su ove prenosile svačije podatke transparentno. Sa svoje strane, neke od ovih Internet firmi sagradile su svoje sopstvene interne mreže i na taj način povećale brzinu opsluživanja svojih krajnih korisnika.

Velike telefonske i kablovske firme i Internet provajderi žele tako da kreiraju sistem u kojem bi Web sajtovi ili VoIP firme mogli da plate da se njihovi podaci prenose brže od ostalog saobraćaja na mreži. „Ako ostali igrači žele da iskoriste prednosti naše mreže i hoće da svoje usluge ili sadržaj učine dostupnim svojim korisnicima, mi ćemo ih tretirati kao partnere“, kaže jedan od izvršnih potpredsednika Verizon-a. „Mi očekujemo da će ove firme razviti aplikacije koje će zahtevati sve veće kapacitete mreže.“ Prevedeno sa američkog poslovnog jezika, Verizon kaže da će Internet firme morati da plate ako ne žele da njihovi korisnici budu razočarani sporim odzivom njihovih sajtova, koje bi Verizon ostavio povezane vezom „standardnog“ kapaciteta sa ostatkom Internet sveta.

Dakle, Google, Amazon ili eBay se realno pribojavaju da će ih vlasnici jezgra Interneta ostaviti u sporoj traci ako ne plate za brži pristup. Šta bi se desilo ako telefonske kompanije omoguće velikom broju Internet sajtova brži pristup i viši prioritet prenosa, da li će mreža početi da se guši? Ne, kažu bivše Bell kompanije – njihove mreže su dovoljno velike da neće ni osetiti povećanje saobraćaja. Ovo treba uzeti sa rezervom, jer ove kompanije u isto vreme promovišu nove usluge za svoje pretplatnike koje uključuju i distribuciju TV programa, što je servis koji guta veliki deo propusnog opsega mreže. Moglo bi se desiti da veliki Internet sajtovi budu primorani da plaćaju za brži prenos podataka, samo zato što i njihovi konkurenti rade to isto. Tada bi telefonske kompanije mogle da povise cene brzog prenosa dok bi istovremeno mogle dramatično da srežu najveću brzinu „sporog“ prenosa. Uvođenje novog sistema prenosa na više nivoa bi omogućilo telefonskim kompanijama da na veoma elegantan način uskrate brzi prenos konkurentima u pojedinim segmentima tržišta, kao što su VoIP firme sa kojima se takmiče u oblasti prodaje telefonskih usluga.

Velikim telefonskim i kablovskim kompanijama život olakšava činjenica da imaju moćne saveznike u američkom saveznom zakonodavstvu, koji su u Kongresu već podneli predlog zakona koji bi legalizovao uvođenje više nivoa usluga mrežnog prenosa. Ako ova struja pobedi, prvi kandidati za plaćanje doplatnih karti za Internet transport bile bi firme koje nude video i muzičke sadržaje. Ako bi, na primer, iTunes morao da počne da plaća velikim mrežnim operatorima za brzi prenos podataka najverovatnije bi ova firma svoje povećane troškove poslovanje pokušala da naplati kroz povećanje cene muzike (trenutno 99 centi po pesmi) ili video programa (sada na $1,99 po epizodi) za 10 do 20 centi.

Za obične korisnike bi takođe bilo nepovoljno da manji Web sajtovi jednostavno ne izdrže pritisak, da ne uspeju da podnesu povećane troškove Internet transporta i budu izgurani sa tržišta. Velike firme kao što su Apple ili Real Networks imaju dovoljan bruto profit da lako same plate za brži prenos, dok manje firme to neće moći da urade. Ako manje firme više ne budu mogle da se takmiče sa većima, na Internetu će biti manje raznovrsnih sadržaja po konkurentnim cenama.

„Naplatne rampe i ograničenja pristupa Internetu su u direktnoj suprotnosti sa onim što ova svetska mreža treba da bude“, izjavio je nedavno Michael J. Copps, direktor u Federal Communications Commissions, postavljen na ovo mesto sa liste Demokratske stranke. „Ako se krene tim putem korisnici mogu sa sigurnošću da računaju da će plaćati sve više i dobijati zauzvrat sve manje – manje sadržaja, manje servisa i manje inovacija na Internetu.“

© 1995-2024 PC Press. Sva prava zadržana.