|
Izgleda da svaka tehnologija prolazi kroz manje-više iste evolutivne faze. U početku se novitet doživljava kao nešto polueksperimentalno, pa je u skladu sa time malo poznata i slabo zastupljena. Ako preživi dečije bolesti i dokaže se kao korisna, nailazi na odobravanje stručnih korisnika koji postaju spremni da posvete svoje vreme i trud da bi ovladali upotrebom te tehnologije. Na kraju, ako se ispostavi da je već sazrela tehnologija toliko korisna da je kupuje veoma širok krug ljudi, po pravilu usledi nekakva, manja ili veća, simplifikacija. Ma koliko da je sama tehnologija komplikovana, njena upotreba se mora učiniti ekstremno jednostavnom da bi bila dostupna baš svakom kupcu. Kada broj korisnika dostigne neku kritičnu vrednost, postaje znatno lakše pojednostaviti korisnički interfejs nego edukovati tolike ljude da bi ovladali tehnologijom.
Zaista, zapitajte se koliko ljudi danas svakodnevno koristi Internet, a koliki procenat njih zna kako da podesi IP adresu, mrežnu masku, default gateway i adresu DNS servera? A da li se sećate vremena kada ste sami morali da unesete parametre paketskog prenosa podataka i broj SMS servisnog centra na mobilnom telefonu?
Slično je bilo i sa onime što danas nazivamo WiFi: bežične kućne računarske mreže su startovale sa tzv. 802.11 standardom koga se danas malo ko seća, polako su počele da izlaze iz anonimnosti sa pojavom 802.11a i b, a postale su zaista „kućne“ kada se pojavio 802.11g standard sa brzinom prenosa do 54 Mbit/s. Usavršavanje teče i dalje, uređaji sa oznakom 802.11n koje odlikuju teoretske brzine i do 300 Mbit/s već nekoliko godina mogu da se nađu na tržištu, iako ovaj standard još uvek nije zvanično ratifikovan od strane IEEE.
Prosečnom korisniku bežičnih mreža je uvek nekako izmicao jedan aspekt – bezbednost. Iako svako uputstvo za upotrebu WiFi uređaja naširoko objašnjava kako radio talasi prelaze granice doma ili kancelarije i kako se stoga bežična mreža mora posebno obezbediti, većina prosečnih korisnika jednostavno ignoriše ovo upozorenje ili u boljem slučaju pribegava metodama zaštite koje je vrlo lako zaobići i razbiti – poput WEP enkripcije ili MAC filteringa. Jednostavno, za većinu ljudi je previše komplikovano da posvete ozbiljnu pažnju ovom problemu, pa su WiFi mreže (naročito one kućne) često ostavljene „na izvol'te“ zlonamernim komšijama.
Uređaj po imenu WNDR3300 je kućno WiFi rešenje koje je očigledan predstavnik pomenute završne evolutivne faze, u kojoj su i instalacija same mreže i podizanje bezbednosnih protokola pojednostavljeni do maksimuma. Korisnik uopšte i ne mora da razume kako sve to radi – od njega se očekuje samo da isprati nekoliko jednostavnih uputstava.
.jpg) |
Proizvođač NetGear je upotrebio oprobanu kombinaciju malog kućnog rutera koji sa WAN strane ima Ethernet uplink za vezu prema ADSL ili kablovskom modemu, dok je sa druge strane opremljen četvoroportnim Ethernet svičom i bežičnim access point-om. Sve ovo je spakovano u vrlo interesantno kućište futurističkog dizajna, čijom jednom stranom dominira prozirna plitka kupola. WiFi AP podržava novi 802.11n standard koji odlikuje MIMO (Multiple Input Multiple Output) tehnologija sa više antena. Kombinovanjem signala primljenog sa različitih antena ostvaruje se tzv. prostorni diversity – uslovi prijema variraju u zavisnosti od položaja u prostoru u kome se signal prima, a ovakav sistem „pametnih“ antena odabira onu antenu na kojoj je prijem u tom trenutku najbolji. Ovime se postiže bolji prijem umanjenjem negativnih efekata poput fedinga u radio prenosu.
Antene na WNDR3300 su fizički izvedene kao integrisane a ispod kupole je smešten venac plavih LED indikatora koji u radu ukazuje na to iz kog smera se prima najjači signal. Premda je interesantna kao lajt-šou, kupola teško da bi bila vredna pomena da ne služi još nečemu – to je džinovski taster kojim se pokreće procedura po imenu WPS (WiFi Protected Setup) za jednostavno uspostavljanje bezbedne veze.
U pitanju je relativno nov standard koji obezbeđuje način da se AP i klijentski uređaji koji podržavaju WPS međusobno „dogovore“ oko bezbednosnih parametara veze bez intervencije korisnika. Za ovo postoje različiti načini kao što su unošenje PIN-a uređaja, uspostavljanje posebne veze koja radi samo na vrlo malom rastojanju, pa čak i korišćenje USB fleš memorije kojom se konfiguracija prenese sa uređaja na uređaj. WNDR3300 se oslanja na najčešće korišćeni način – dužim pritiskom na kupolu otvara se vremenski prozor u trajanju od 2 minuta tokom koga je veza neobezbeđena. Tokom ovog perioda klijentski uređaj ima dovoljno vremena da u komunikaciji sa AP-om uspostavi bezbednosne parametre, koji stupaju na snagu po isteku ovog vremena.
Iako tehničke mogućnosti ovog rutera nisu istaknute u prvi plan, može se zaključiti da podržava 802.11n na 2,4 i 5 GHz kao i stariji 802.11g standard. On poseduje solidan skup funkcija koje odlikuju slične SOHO spravice (Firewall, Port Forwarding, QoS za popularne aplikacije, Dynamic DNS, Remote Management itd.)
Premda se uobičajeni parametri koji su od značaja kod sličnih uređaja mogu podesiti i kroz Web interfejs, NetGear WNDR3300 krasi dobar wizard koji i neupućenoj osobi omogućuje da podigne bežičnu mrežu. ADSL modemi ponekad mogu da budu problematični kada se povezuju sa ovakvim SOHO ruterima, ali wizard je u ovom slučaju sam odradio sav posao, pri čemu uopšte nije stavljao do znanja šta to tačno podešava.
Korisne adrese:
Sion Net
http://www.sionnet.rs
| 
.jpg)