Ful je kul

Sa televizorima se upravo dešava ono što se monitorima dogodilo pre nekoliko godina: masovna proizvodnja i sniženje cena marginalizovali su glomazne CRT modele, kojih još uvek ima tek u uglovima radnji. Nove tehnologije uvode nove standarde, pa se uz savremene LCD i plazma uređaje vezuje pojam "televizije visoke definicije" (High Definition TV, HDTV). O ovom pojmu se mnogo priča, ali on ostaje nepoznanica širokom krugu kupaca, koji očekuju sliku kvalitetniju od onoga na šta su navikli... i često se razočaraju. Da bi pridobili kupce, proizvođači ističu razne pozitivne karakteristike televizora, istovremeno prikrivajući njihova ograničenja, što rezultuje natpisima koji zbunjuju čak i poznavaoce. Naravno, stvari nisu baš toliko komplikovane, ali da biste mogli da rastumačite oznake i zaključite šta vam je potrebno, važno je da ovladate osnovnim pojmovima.

HD (Ready) 1080p (Input)

Budući da se o HD televiziji govori već niz godina, postoji više standarda, ali su danas u upotrebi uglavnom tri: 720p, 1080i i 1080p. Broj u ovim oznakama govori o tome sa koliko se linija slika iscrtava, a slova i i p odnose se na režim sa preplitanjem (Interlaced) i bez njega (Progressive).

Kada na nekom televizoru vidite oznaku HD Ready, to znači da on može da reprodukuje sadržaje visoke definicije, ali da oni možda neće biti prikazani u punoj rezoluciji. Ukoliko ekran televizora ima rezoluciju 1366*768 tačaka, on će bez kompromisa prikazati sve što je snimljeno kao 720p, a ako mu "isporučite" nešto što je po standardu 1080i ili 1080p, neće biti prikazani svi detalji. U žargonu se ovakvi televizori nazivaju HD Ready, dok se oni sa rezolucijom 1920*1080 tačaka, koji ne prave kompromise ni sa standardima 1080i i 1080p, nazivaju Full HD; ove konvencije se uglavnom pridržavaju i proizvođači. Ipak, ima izuzetaka: iza oznake HD Ready 1080p obično se kriju televizori rezolucije 1920*1080 tačaka, a sa natpisom HD Ready 1080p input budite maksimalno oprezni, jer je najčešće u pitanju reklamni trik: televizor može da primi odgovarajući signal, ali će ga većina modela prikazati u rezoluciji 1366*768 tačaka, dakle otprilike isto kao i televizor na kom piše "obično" HD Ready.

Treba znati da HDTV standard obuhvata "staru" rezoluciju 1280*720, koja se naziva 720p jer se sadržaj prikazuje bez preplitanja (progresivno) i rezoluciju 1920*1080, koju može da prikazuje u oba režima (interlaced ili progresivno), pa odatle potiču oznake 1080i i 1080p. Prikaz sa preplitanjem (najpre poluslika sa 540 "neparnih", a onda "parne" linije) nastao je kao posledica kompromisa, jer je zbog drastično povećanog protoka podataka prikaz 1080p iziskivao skuplje komponente. Vremenom se cenovna razlika smanjila, ali se dobar deo HDTV programa i starija HD Blu-ray izdanja još uvek snimaju i isporučuje u 720p formatu. Ipak, poslednjih meseci je primetan prelazak na Full HD sadržaje.

100 Hz, 24p

Pre petnaestak godina, kada su tržištem vladali CRT televizori, pojavili su se modeli sa osvežavanjem ekrana od 100 Hz; naravno, bili su skuplji od standardnih sa osvežavanjem 50 Hz. Slika se na ekranu iscrtava 50 puta u sekundi, a posle svakog prikaza sledi "brisanje" sadržaja ekrana, tj. ekran postaje crn. Zahvaljujući perzistenciji fosfornog sloja na katodnoj cevi (zadržavanju slike u nekom periodu po nestanku signala), ove promene su dovoljno brze da zavaraju oko, tako da izgleda kao da se slika iscrtava kontinuirano, ali je efekat treperenja slike ipak postojao i mogao je pri dužem gledanju dovesti do zamora. Televizori sa oznakom 100 Hz su svaku sliku iscrtavali po dva puta, dakle ukupno 100 puta u sekundi, što je eleminisalo treperenje.

Budući da LCD ekrani samo menjaju providnost matrice dok je pozadinsko osvetljenje statično, treperenje ne postoji, jer nema zacrnjenja ekrana između pojedinih slika. Ipak, pojavili su se i LCD televizori sa oznakom 100 Hz. Stvar je u tome što su LCD ekrani digitalni uređaji, pa u njima postoji "mali računar" koji obrađuje sliku. Kada iscrta aktuelnu sliku i dobije sledeću, računar od te dve slike primenom složenih algoritama pravi "međusliku" i iscrtava je pre sledeće, čime se dobijaju glatki pokreti. Naizgled jednostavno, ali traži ozbiljan hardver i kvalitetnu softversku podršku, pa se rezultati razlikuju od jednog do drugog modela, što u vreme katodnih cevi nije bio slučaj. Najveći problem leži u ceni pojačanog hardvera i softvera, pa su LCD televizori sa oznakom 100 Hz primetno skuplji od standardnih. Da li se isplate? Odgovor je diskutabilan - cene hardvera konstantno padaju, pa je sva prilika da će se razlike u ceni vremenom smanjivati i da će ovu opciju imati sve veći broj televizora. Preporučujemo da o "100 Hz problemu" počnete da razmišljate tek kada razrešite sve druge dileme.

Neki novi modeli imaju i opciju 24p. Ovde se radi o usklađivanju filmske trake sa televizijskim standardima: dok PAL televizor prikazuje 25 slika u sekundi (nemojte da vas zbuni podatak o osvežavanju od 50 Hz - slika se iscrtava sa preplitanjem, tj, iscrtavaju se dve "poluslike", a 2*25=50), filmska kamera snima 24 slike u sekundi. Razlika se može kompenzovati na razne načine: najjednostavnije je zanemariti je i gledati filmove koji su ubrzani za nekih 4% (na šta smo navikli), možete jednu sliku ponoviti i time ugroziti "glatkoću" prikaza, a postoje i algoritmi za pravljenje međuslika; televizori sa etiketom 24p rade upravo to. Budući da su ovi algoritmi razvijeni još ranije, zbog američkog standarda NTSC koji koristi 30 slika u sekundi, razlike u efikasnosti različitih modela su manje nego u slučaju opcije 100 Hz. Međutim, i 24p ima uticaja na cenu televizora, pa i za ovu opciju važi preporuka kao za 100 Hz.

Paneli, odziv, LCD, plazma...

Televizor je monitor sa ugrađenim tjunerom, pa se za njegov ekran mogu primeniti slična pravila kao za monitore, ali ima i izuzetaka. Ograničenja LCD ekrana vezana su za uglove vidljivosti slike i brzinu odziva. Budući da LCD ekran ne emituje svetlost već propušta pozadinsku, svaka tačka se ponaša kao (potpuno ravan) tunel. Sve dok u tunel gledamo direktno vidimo "izlaz", ali ako se pomerimo u stranu, videćemo deo izlaza, ili ga u krajnjem slučaju nećemo ni videti; što je tunel duži, efekat je primetniji. U praksise problem manifestuje promenom kvaliteta slike sa povećanjem ugla pod kojim se ona posmatra.

Da bi promene bile što manje, poželjno je da LCD matrica bude što tanja, ali smanjenje debljine (pored tehnoloških poteškoća) donosi novi problem povećane providnosti matrice. To se rešava na različite načine, pa je danas u ponudi nekoliko tehnologija LCD panela, a najpopularnije su TN (Twisted Nematics, sa uvrnutim kristalima), MVA (Multi-domain vertical alignment, sa vertikalnim poravnanjem kristala) i IPS (In-Plane Switching, još jedna varijanta sa poravnanjem), kao i njihove poboljšane verzije A-MVA, S-IPS itd. Zbog niske cene, na monitorima su najzastupljeniji TN ekrani, čije savremene verzije daju veoma kvalitetnu sliku, ali problem uglova nije rešen na zadovoljavajući način, a naročito je izražen kod vertikalnih uglova.

Dok se kod monitora problemu može progledati kroz prste, jer se oni uglavnom gledaju pod pravim uglom, za televizore važe stroži kriterijumi - ukućani gledaju TV program sa svih strana, nekad u sedećem, a nekad i u ležećem položaju, tako da TN paneli nisu poželjni na televizorima. Tržišna pravila su ipak neumoljiva, pa neki prozvođači nude televizore sa ovakvim ekranima, a zahvaljujući vrlo povoljnoj ceni, ti televizori se dobro prodaju. Takve televizore ne preporučujemo, a lako ćete ih prepoznati: u prodavnici posmatrajte sliku tako da vam ekran bude u visini očiju, a zatim se sagnite i pogledajte sliku odozdo; ako je primetno tamnija, radi se o TN panelu. Relativno je pouzdan i podatak o uglovima vidljivosti: TN paneli imaju deklarisane vrednosti od 170 ili manje stepeni, a ponekad se podaci o horizontalnom i vertikalnom uglu razlikuju; MVA i IPS paneli tipično imaju deklarisane uglove od 176 ili 178 stepeni. Sledi dobra vest: ni jedan od testiranih televizora nema TN ekran (većinom je u pitanju neka od IPS varijanti), pa ako se odlučite za neki od naših kandidata, zaboravite na ovaj problem.

Drugi problem LCD ekrana ogleda se u brzini odziva: da bi se tečni kristali pri pobudi signalom postavili u željeni položaj potrebno je neko vreme, a takođe im treba vremena da se vrate u početno stanje. Problem se manifestuje u tragovima koji ostaju na ekranu, što se može primetiti u dinamičnim scenama. Loša vest je to što ovde tehnički podaci nisu preterano pouzdan parametar, jer vreme odziva zavisi od niza faktora, između ostalog i od osvetljaja i kontrasta (za koje je poželjno da budu što veći), a nikakvi ozbiljni standardi za njihovu procenu nisu postavljeni. Dobra vest je to da se radi o istorijskom nasleđu - mnogi proizvođači su na savremenim ekranima (manje-više svih tehnologija) dobrim delom rešili ovaj problem, pa je mala verovatnoća da ćete se sa njim suočiti; svi testirani televizori imali su dobru brzinu odziva, ali neće škoditi da pre donošenja finalne odluke o kupovini zatražite od prodavca da vam pusti neki akcioni film.

Ekrani s plazmom nemaju ove probleme - njihovi elementi emituju svetlost i nemaju inerciju, pa se mogu nesmetano gledati iz svih uglova, a vreme odziva je za nekoliko redova veličine kraće u odnosu na LCD ekrane. Na prvi pogled, reklo bi se da je plazma bolja kupovina, ali ni tu nije baš sve idealno: LCD ekrani generalno imaju bolje parametre slike, a ekrani s plazmom su na lošem glasu zbog (navodno) kraćeg veka trajanja. Osim toga, tehnologija prozvodnje je takva da se modeli manjih dijagonala ne isplate (ili imaju nižu rezoluciju od odgovarajućih LCD ekrana), tako da o plazmi treba razmišljati samo ako se radi o vrlo velikim ekranima. Mnogi proizvođači negiraju glasine o kratkom veku trajanja plazma ekrana i daju vrlo atraktivne podatke na tu temu, ali je takve tvrdnje teško proveriti. Imajte u vidu i to da su ekrani s plazmom veći potrošači električne energije od LCD-a, što osim većih računa znači i više grejanja - zimi možda i dobro dođe, ali leti...

Kako (i šta) smo testirali

Ponuda HD televizora na našem tržištu je vrlo bogata i raznovrsna. Većina modela se može podeliti u dve grupe: prva, popularno nazvana HD Ready, ima rezoluciju ekrana 1366*768 tačaka, dok u drugu grupu spadaju televizori sa rezolucijom od 1920*1080 tačaka. Drugi metod podele odnosio bi se na veličinu ekrana, a veliki televizori bi se dalje mogli podeliti na modele sa plazmom i LCD. Iako bi za potpuni presek tržišta trebalo predstaviti poneki model iz svih pomenutih kategorija, ovom prilikom odlučili smo da budemo "avangardni" i da testiramo samo televizore sa punom HD rezolucijom.

Prvi i osnovni razlog za ovakvu odluku leži u činjenici da takvih televizora ima mnogo više nego pre godinu dana, a još važnije je to što njihove cene danas nisu mnogo više u odnosu na HD Ready modele (ako izuzmemo proizvode ne mnogo poznatih robnih marki i sumnjivog kvaliteta). Full HD rezolucija je budućnost, a na Blu-ray diskovima se distribuiraju upravo takvi filmovi, tako da nema mnogo razloga za kupovinu televizora koji su već danas zastareli, bez obzira na to što su nešto jeftiniji. Ovakvom odlukom smo eliminisali modele dijagonale 26" - u ponudi su Full HD ekrani od 32" naviše, a takođe su izostavljeni i neki brendovi, npr. popularni Crypton; ako je verovati najavama, njihovi Full HD televizori se mogu očekivati ubrzo, a mi ćemo ih prikazati čim stignu, pošto je Crypton brend koji i dalje prednjači po odnosu cene i performansi.

Na testu se našlo po nekoliko televizora Full HD rezolucije manje-više svih raspoloživih dijagonala, većinom sa LCD ekranima, mada ima i modela s plazmom. Vrlo je čest slučaj da se u stanu, pored "glavnog" televizora u dnevnoj sobi, nađe i neki manji - nema razloga da i on ne bude HD, pa smo u prikaz uvrstili i tri Samsung-ova modela dijagonale 22". Napominjemo da u prodaji ima i drugih uređaja ove dijagonale, ali se najčešće radi o standardnim monitorima kojima je dodat tjuner, pa smo njih zaobišli - prikazani Samsung-ovi modeli su pravi televizori, i po dizajnu i po drugim karakteristikama (mogu se, po potrebi, koristiti i kao monitori). Tu smo malo odstupili od osnovnog kriterijuma, pošto je njihova rezolucija "samo" 1680*1050 tačaka, što je još uvek više od standarda HD Ready.

Testiranje televizora podrazumeva ispitivanje svih njegovih komponenti, od mnogobrojnih karakteristika ekrana, preko ponašanja u situacijama kada treba prikazati sadržaj skromnijeg kvaliteta i rezolucije, do sposobnosti tjunera da izađe na kraj sa svim raspoloživim analognim i digitalnim kanalima. Svemu tome treba dodati i neizbežnu subjektivnu komponentu. Budući da nije moguće ostvariti uslove za ispitivanje svega nabrojanog (za početak, nikako nismo mogli da obezbedimo prijem HDTV signala...), usresredili smo se na kvalitet slike i karakteristike ekrana, jer od toga najviše zavisi krajnji rezultat. Koristili smo računar sa HDMI izlazom i program Nokia Test, a pri ruci smo imali i nekoliko filmova u punoj HD rezoluciji.

Ocenjivanje nije jednostavno, pošto u ocenama bilo kakvog displeja (isto važi i za zvučnike) veliku ulogu imaju subjektivni faktori, zatim ambijent u kome se radi (vrsta spoljnog osvetljenja za ekrane ili akustika prostorije za zvučnike), a sve to treba uskladiti sa kriterijumima koji će zadovoljiti prohteve najvećeg broja kupaca. Autori ovog teksta su postigli konsenzus da, zbog mnoštva subjektivnih parametara, na kraju morate da presudite sami - zaboravite brendove i gledajte uređaje čista srca i oka. Bilo bi dobro da od prodavca zatražite da vam pusti sadržaje kakve najčešće gledate - na izbor modela će uticati činjenica da li volite filmove, sport, dokumentarce o prirodi ili muzičke spotove.

U prodavnicama su TV uređaji mahom podešeni tako da ostave snažan prvi utisak podešenom Vivid paletom i visokim dinamičkim kontrastom. Ipak, razmislite o tome da ćete kod kuće tu sliku gledati mnogo više od par minuta, pa efekti "za koje treba da se zakači vaše oko" nakon izvesnog vremena mogu postati neprijatni. Činjenica je da su mnoge stvari podesive, ali prosečni korisnici često nemaju ni znanje, a ni želju da danima podešavaju svoj televizor.

Razlika u ceni prilikom izbora dosta dobro može ukazati i na razlike u kvalitetu, ali ima i mnogo primera gde je ta razlika u ceni potpuno neadekvatna. Neki parametri su ipak merljivi i lako uočljivi, pa ćemo se potruditi da vam kroz predstavljanje uređaja ukažemo na njih.

Televizori se mogu razvrstati u kategorije po mnogim kriterijumima, ali najjednostavniji i najpouzdaniji jeste dijagonala ekrana. Najpravednije bi bilo da svaka veličina ima svoju kategoriju, ali budući da se proizvođači ni ovde nisu dogovorili oko standarda, u ovom prikazu imamo deset različitih dijagonala, a toliki broj kategorija bio bi kontraproduktivan. Zato smo se odlučili za tri: u prvu smo uvrstili televizore sa ekranima od 32 i 37 inča, u drugu od 40 i 42, a sve veće od toga smestili smo u treću. Time smo dobili relativno ravnomeran raspored, a u svakoj kategoriji se mogu naći modeli u širokom rasponu cena i mogućnosti. "Sporedne" televizore sasvim malih dijagonala smestili smo u posebnu grupu, a oni nisu učestvovali u takmičenju za naše nagrade. Počnimo redom, i to od najvećih!

Za test televizora, tabele karakteristika, ocene i izbor urednika pogledajte PC #151.

© 1995-2024 PC Press. Sva prava zadržana.