|
Bezbednosti imovine u poslovnim prostorijama posvećuje se ozbiljna pažnja, a to važi i za privatne prostorije: kuće, stanove i vikendice, koje su često na meti obijača i raznih vandala. Uobičajen način zaštite objekata podrazumeva instalaciju alarmnog sistema, obično povezanog sa centralom firme koja pruža usluge profesionalnog obezbeđenja. S obzirom na to šta se sve nudi klijentima, cene ove usluge su prilično jeftine, ali se često poteže pitanje koliko je u praksi firma koja pruža obezbeđenje sposobna da svog klijenta zaštiti od štete nastale provalom.
Slepi alarm
Uzmimo za primer tipičan scenario: vlasnik zaključava radnju u petak uveče i odlazi na vikend. U sitne sate tokom vikenda u radnji se oglašava alarm koji automatski biva prosleđen centrali obezbeđenja, gde se na radnoj stanici dežurnog radnika pojavljuje obaveštenje. Problem je u tome što dežurni nema nikakvu predstavu o tome šta se tamo dešava – možda je provala u toku, a možda je u pitanju lažni alarm. Dok god ne utvrdi da li se stvarno radi o nekom krivičnom delu, on nema pravo da pozove policiju, već stvar ostaje u nadležnosti firme za obezbeđenje tj. njenih radnika. Statistike pokazuju da je većina, čak 98%, ovakvih alarma lažna uzbuna – nekada zbog tehničke greške, a još češće zbog zaboravnosti zaposlenog koji pri ulasku nije isključio alarm.
Kada bi noćni čuvari odlazili da provere o čemu je reč svaki put kada se negde oglasi alarm, ta usluga više ne bi bila nimalo jeftina. Izlazak radnika obezbeđenja na teren pravi velike troškove, pa se to izbegava koliko je god moguće, zbog čega dežurni prati proceduru koja podrazumeva pozivanje određenih telefonskih brojeva koji su u njoj navedeni (obično se poziva vlasnik ili direktor firme, zatim neko od šefova, čistači ili drugo osoblje koje radi u noćnoj smeni itd.). Tek ako se niko ne javi ni na jedan od izlistanih telefona, dežurni šalje fizičko obezbeđenje da provere o čemu je reč, ali i njima treba neko vreme da stignu na lice mesta. U međuvremenu sat otkucava.
Epilog: ako je ipak bila lažna uzbuna, neko će morati da plati trošak izlaska na teren, a ako je stvarno došlo do provale, velika je šansa da je razbojnik obavio posao i pobegao.
Video‑nadzor kao alternativa
 | | (kliknite za veću sliku) |
Kada je objekat zaštićen sistemom za video‑nadzor, dežurni operater je u prilici da odmah proveri šta se tačno dešava. U slučaju lažne uzbune, uštedeće se jedan nepotreban izlazak na teren. Ako je pak u pitanju provala, operater ima ovlašćenje da odmah obavesti policiju jer ima vizuelnu potvrdu da je u toku krivično delo, pa policija šalje najbližu patrolu koja stiže mnogo brže od privatnog obezbeđenja.
Problem s tradicionalnim sistemima video‑nadzora jeste u tome što operater mora da napusti alarmnu radnu stanicu, ode do centra za video‑nadzor i pristupi video‑materijalu sa odgovarajuće lokacije, a zatim se vrati i eventualno isprati alarmnu proceduru. To komplikuje postupak, oduzima vreme i podiže cenu usluge.
Današnji moderni CCTV sistemi, kao što su oni zasnovani na Mobotix IP kamerama, predstavljaju integrisani sistem video‑nadzora s kompletnim upravljanjem alarmima. Kraće rečeno, Mobotix kamera nije samo kamera, već šalje i alarm – bilo u vidu detekcije nedozvoljenog pokreta, zvuka, aktiviranja PIR senzora ili nekog spoljašnjeg izvora alarma. Kamera je mozak sistema koji analizira alarm u skladu sa zadatim parametrima, čime u velikoj meri eliminiše lažne dojave, odabira koji će snimci ostati trajno pohranjeni za kasniju analizu ili poslužiti kao dokazni materijal u slučaju provale i šalje alarmne informacije ka centru za obezbeđenje.
Zahvaljujući IP konektivnosti, informacije o alarmima kao i video‑prikaz u realnom vremenu postaju dostupni i s raznih udaljenih lokacija, i to ne samo posredstvom klasičnih radnih stanica, već i preko mobilnih telefona, tablet računara i drugih prenosivih uređaja. Sve to daje mnogo veću fleksibilnost firmi koja pruža obezbeđenje, povećavajući efikasnost zaštite, a to je upravo ono što se od bezbednosnog sistema i očekuje.
Korisne adrese:
Vucomm
http://www.vucomm.rs
|
