Dokoni konstruktor

Zmaj (kliknite za veću sliku)

Možda neobično zvuči ideja da se izloži nešto što ni po čemu ne spada u akademsku umetnost, ali sam, kao autor, pronašao alibi za taj postupak u činjenici da je galerija O3ONE dovoljno avangardna i neformalna. Naslov ovog teksta, „Dokoni konstruktor“, bio je jedan od mogućih naziva izložbe, ali sam se ipak opredelio za varijantu bližu posetiocima koji su, za razliku od čitalaca časopisa „PC“, uglavnom netehnički orijentisani. Priznajem da sam se teško odrekao tog naziva, jer on navodi na razmišljanje o tome šta bi neko ko je do ušiju zaljubljen u projektovanje i izradu digitalih uređaja mogao da radi u godinama krize, u kojima su malo kome potrebni produkti uma, a većina se koncentriše na tokove novca i vreba pravi trenutak za grabljenje.

Evolucija

Dosta pažnje privukao je triptih suštinski jednakih, ali raznobojnih matrica sa 40×40 LED‑ova, na kojima se neprekidno iz haosa stvaraju i evoluiraju prepoznatljivi oblici, u skladu sa algoritmom koji je osmislio Džon Konvej (John Horton Conway) i koji je 1970. godine, pod nazivom Game of Life (en.wikipedia.org/wiki/Conways_Game_of_Life ) prezentiran u časopisu Scientific American. Algoritam je sledeći: svaka ćelija (koju čini LED) može da bude „živa“ (LED upaljen) ili „mrtva“. Ćelija (osim na ivicama table) ima po 8 suseda, pa ako postoje dva živa suseda, njeno stanje se neće menjati. Ako ima tri živa suseda, u sledećoj generaciji će ćelija biti živa, a sa manje od dva ili više od tri umire kao usamljena ili ugušena. I to je sve. Na osnovu tih prostih pravila, smenjuju se generacije u kojima se stvaraju i uništavalju razni organizmi.

Evolucija (kliknite za veću sliku)

Sa ovom „igrom za nula igrača“ sreo sam se 1975. godine, kada je čitav broj magazina BYTE bio posvećen toj sjajnoj ideji. Tada još nisam ni video mikroračunar, jer je te godine bio tek predstavljen prvi Altair 8800 bez tastature. Bio sam tako fasciniran tim algoritmom, da sam nasumično simulirao „haos“ i ručno crtao matrice živih polja u svesci za matematiku, „na kockice“. S čuđenjem sam gledao kako se sa svakim novim crtežom, na osnovu jednostavnih pravila, iz haosa stvaraju organizmi različitih oblika i ponašanja. Sledeće godine na tržištu se pojavio mikroprocesor Z80 i moj prvi projekat je bio... Pogodite šta. Računar još uvek nisam imao, pa sam program asemblirao ručno, na papiru i bajt po bajt programirao prastari EPROM 2704 na programatoru koji je ličio na gomilu žica, ali je Game of Life sa 16×16 LED‑ova radio na mom zidu još mnogo godina.

Ubrzo sam primetio da će, posle nekoliko stotina ili hiljada generacija (što traje od nekoliko desetina sekundi do par minuta), čitavo polje doći u stabilno stanje u kome se ništa ne menja osim, eventualno, nekoliko „blinkera“ koji se periodično ponavljaju ili „šatera“ koji šetaju levo‑desno. Zato sam u algoritam ovog eksponata uneo korekciju koja simulira slučajne mutacije u evoluciji – kada mikrokontroler prepozna stabilno stanje, posle nekog vremena će nasumično negde nešto da „poruši“, kako bi se igra nastavila... I tako do beskraja.

Sećanje na Dalija

Sećanje na Da­lija (kliknite za veću sliku)

Zašto bi digitalni sat morao da ima pravilan oblik – ovaj je iskrivljen kao palačinka. To je zapravo parafraza Dalijeve slike „Istrajnost sećanja“ iz 1931. godine, za koju su neki kritičari tvrdili da je inspirisana Ajnštajnovom posebnom teorijom relativiteta, ali ih je sam Dali demantovao kada je u jednom intervjuu rekao da mu je kao inspiracija poslužio sir kamamber koji se topi na suncu.

Ovaj digitalni sat, doduše, nije napravljen od sira nego od tvrdog materijala koji se zove vitroplast i od koga se inače prave štampana kola. Prednja stranica je od tanjeg vitroplasta, debljine svega pola milimetra, kako bi se lakše savijala, a napravljena je istom tehnologijom kao štampana ploča, samo što bakar nema funkciju provodnika nego svetlosnog zaklona, koji je pomoću ferihlorida eliminisan (tako da je vitroplast ostao providan) tamo gde su osvetljeni segmenti cifara.

Elektronika i difuzni beli LED‑ovi nalaze se na dve ručno rađene štampane ploče, a u postupku izrade su pravu noćnu moru činile pregrade između 28 segmenata. Sve su nepravilnog oblika sa krivim linijama i postavljene tako da je vrlo teško modelovati ih, iseći i zalemiti na pravo mesto tako da svetlost ne „curi“ na susedne segmente.

Sećanje na Mondriana

Sećanje na Mondriana (kliknite za veću sliku)

Kad već imamo Salvadora Dalija, zašto ne bismo i Pita Mondriana? Njegovi čuveni pravougaonici i kvadrati često su korišćeni u arhitekturi i dizajnu nameštaja, ali su zahvalan motiv i za gradnju rasvetnih tela. Kao i na „krivom“ satu, i ovde je korišćen vitroplast, ne samo za kućište, nego i za providne površine. Jedini problem bio je kako pronaći vitroplast koji je, kada se ukloni bakar, dovoljno providan i, što je najvažnije, da nema odštampan logo proizvođača na svakih nekoliko centimetara.

Mondrianov stil je vrlo pogodan i za osvetljavanje obojenim LED‑ovima jer je on, osim crne i bele (i ponegde sive) koristio samo čistu crvenu, plavu i žutu. Zelene površine, koje se vide na ovoj zidnoj lampi, možda su jeres kada se koriste u Mondrianovo ime, ali, ako dozvolite malu šalu, to ćemo u ovom slučaju proglasiti za umetničku slobodu. Uostalom, šta zna Mondrian šta je RGB model.

Mada izgleda jednostavno, realizacija ove lampe je odnela puno truda i vremena. Najjednostavnije je bilo postaviti LED trake u boji kao izvore svetla i bele za osvetljavanje zida iza lampe, ali je teško bilo razvesti napajanje u fizički odvojene prostore tako da se žice ne vide i ne stvaraju senke na velikim difuznim površinama na prednjoj strani. To je učinjeno tako što su, umesto žica, iskorišćeni crni metalni stubovi kojima su povezana kućišta, a provodnici su štampani na unutrašnjoj bakarnoj površini stranica od vitroplasta, zajedno sa mestima za otpornike kojima se ujednačava jačina svetla. U donjem levom uglu je mikrokontroler kojim se kontroliše i podešava jačina svetla, ali se za to ne koriste tasteri (koji bi bili vidljivi spolja) već Hall Effect senzori, pa se podešavanje vrši spolja, prevlačenjem malog magneta.

Najveći problem bio je kako dobiti žutu svetlost. Ono što se kod nas prodaje kao žuta LED traka zapravo je amber (što je najsličnije braon boji), pa sam žutu morao da pravim kombinacijom crvene i zelene na RGB traci. Koliko su ove trake lošeg kvaliteta vidi se tek kada treba da napravite površinu koja ima ujednačenu boju, jer se na svakih nekoliko decimetara menja dominanta, pa sam morao da je korigujem zamenom SMD otpornika na trakama.

Zmaj

Često sam kao dete pravio zmajeve i čekao vetrovite dane da ih puštam na dugačkom kanapu. Pošto čoveku u mojim godinama ne priliči da se igra na taj način, pronašao sam izgovor da napravim još jednog zmaja, ovoga puta kao zidnu lampu. Tehnološki je slična prethodnoj lampi, samo što ima dugačak rep (koji je zapravo debeli kabl za napajanje) sa „mašnicama“ koje se na pravom zmaju inače koriste za stabilizaciju leta. I na ovoj lampi rep ima ulogu stabilizatora, ali ne aerodinamičkog nego vizuelnog, jer od njegovog oblika zavisi estetski utisak.

I ovaj eksponat je postavljen na distancere, kako bi beli LED‑ovi na poleđini osvetlili zid i time stvorili vizuelnu podlogu za obojene površine.

Binarni sat sa talasnim oblicima

Binarni sat (kliknite za veću sliku)

Na prvi pogled se ne bi reklo da je ovo sat, ali pravom hardverašu (i ponekom softverašu) neće biti teško da dešifruje vreme koje on prikazuje. Na matričnom displeju se iscrtavaju talasni oblici slični onima na digitalnom analizatoru, kojima se u binarnom (preciznije BCD) kodu ispisuju cifre. Da bi priča o hardveru bila potpunija, ponekad se nasumično simuliraju bagovi u firmveru, pa talasni oblici trepere i poskakuju, gnječe se, talasaju ili se na trenutak čak ispišu i brojevi u decimalnom kodu... Ponekad se pojavi i vreme ispisano rečima. To traje tek toliko da zbuni posmatrača i da mu se učini da je uspeo nešto da pročita, a onda se ponovo vraćaju „oni užasni talasni oblici“.

Istovremeno sa simuliranom nestabilnošću digitalnih talasa menja se boja okruženja (koje čini blok‑šema sata ugravirana na bočno osvetljenom pleksiglasu), pa ovaj sat zapravo nikada ne miruje. Za hardveraše sat je, zapravo, priča o hardveru.

Alfanumerički sat

Alfanumerički sat (kliknite za veću sliku)

Ideju za ovaj sat sam pronašao negde na Internetu, pa sam je „lokalizovao“ za naše područje. Da bih postigao bolju optimizaciju rasporeda znakova, reči sam složio tako da su mnoga polja iskorišćena višestruko, ponegde čak i vertikalno, kao u ukrštenim rečima. Sve to nije ugrozilo osnovni zahtev, da se u svakom trenutku vreme prikaže jezičk

i ispravno i žargonski neupadljivo, sa rezolucijom od jednog minuta. Recimo, „Pola dva“, „Sedam minuta do četiri“, i tome slično.

Posle oko pola godine držanja ovog sata na zidu sobi, zapazio sam da je on nekako uticao na način na koji sebi predstavljam vreme. Više ga ne prihvatam kao aritmetički ili geometrijski pojam, nego više kao veličinu iskazanu na neki intimniji način. Ne znam da li je to dobro ili loše, ali je u svakom slučaju neobično.

Beskonačni sto

Beskonačni sto (kliknite za veću sliku)

Mada na slici izgleda da se raznobojne svetleće diode nalaze u ravni gornje površine stola, u stvarnosti je jasno da se nalaze na njegovom dnu i da se prostiru na sve strane do beskonačnosti. LED‑ovi su samo na 3×3 kvadrata oivičeni nizom belih dioda u dnu stola, a zahvaljujući ogledalima zalepljenim na bočne stranice, multiplikuju se na sve strane i pružaju u nedogled. Tako ćete, bez obzira na to gde se nalazite i kako gledate, kroz staklenu površinu stola uvek videti beskrajni šareni „tepih“, koji nije statičan nego se svetlost na svim diodama lagano i nasumično pojačava i smanjuje, pa se stvara utisak neprestanog talasanja.

New Age

Od ovog eksponata sam najviše očekivao, a na kraju sam njime bio najmanje zadovoljan. To su štampane ploče oblikovane kao stilizovani ljudi, i na svakoj se nalazi po jedan PIC mikrokontroler i buket raznobojnih svetlećih dioda. Umreženi su preko sinhronog serijskog porta, tako da su sposobni da komuniciraju u dupleks modu, po principu „svako sa svakim“.

Tako oni mogu da razmenjuju poruke i da svoja osećanja iskazuju bojama i dinamičkim ponašanjem svojih LED‑ova. Svaki je adresibilan, a u PWM modu je mogla da se bira jačina i brzina promene svakog LED‑a ponaosob. Sve komponente su dostupne oku posmatrača, čak su i portovi za programiranje mikrokontrolera bukvalno na nosu ovih „ljudi“.

New Age (kliknite za veću sliku)

Hardver i kernel firmvera sam završio pre skoro dve godine, ali sam zapeo na modelima ponašanja, stalno odlažući poslednji korak u poslu. Nosio sam ceo sistem sa sobom svaki put kad sam putovao (čak i na letnji odmor), ne bih li naterao sebe da privedem posao kraju, ali je sve išlo presporo. Ni dan‑danas nemam dobru ideju kako da to razrešim na načim kojim bih bio zadovoljan, ali ne gubim nadu. Jedini uspešan detalj za sada su njihove oči, koje čine bele SMD diode, i kojima oni nasumično trepću bez obzira na poruke koje šalju i primaju, što stvara upečatljiv prizor kad se dogodi da su sve druge diode pogašene. Oči se nikada ne gase, osim u tih nekoliko milisekundi kad neko od njih trepne.

Na kraju sam ipak napravio neke forme ponašanja i izložio eksponat u obliku u kome se zatekao u trenutku pripreme izložbe. Verujem da, čak i kad pronađem „magičnu“ formulu i ugradim je u firmver, to niko neće primetiti, barem ne bez mog detaljnog objašnjenja - ali, ja ću svakako biti zadovoljan.

Rezime

Mada sam bezbroj projekata pravio po narudžbini, svi izloženi eksponati su proizvod moje „mentalne higijene“, zapravo terapije koju sam sprovodio kad sam osetio potrtebu da radim, a nije bilo drugog posla. Ovo posebno važi za godine krize, kada je najbolje rešenje da se čovek zatvori u četiri zida i da stvori svoj mali svet u kome će se dobro osećati.

Jedina nevolja me je zadesila kada je organizator izložbe zatražio da napišem svoj CV, koji će biti priložen uz najavu izložbe na Ozonovom sajtu. Nemam impresivnu formalnu biografiju, pa nisam bio ponosan dok sam čitao biografije prethodnih izlagača – broj održanih izložbi, nagrade, priznanja... Na kraju sam odustao od pokušaja da se predstavim kao nešto što nisam, pa sam hrabro napisao da su propali svi moji pokušaji da se upišem u srednju elektrotehničku školu i na elektrotehnički fakultet, i završio rečima: „Nisam nosilac društvenih priznanja. Nikada nisam učestvovao na izložbama niti sam nagrađivan. Nemam prijavljenih patenata. Nikada nisam bio član umetničkih udruženja, političkih partija niti bilo kakvih interesnih grupa iz oblasti umetnosti. Nikada ne nastupam kao umetnik. Nijedan od izloženih eksponata nisam pravio po narudžbini, iz materijalne dobiti ili sa željom da ih ponudim tržištu. Jedina svrha truda uloženog u svaki izloženi predmet je lično zadovoljstvo.“

© 1995-2024 PC Press. Sva prava zadržana.