Sve negde piše...

Ne pamtim kada sam zadnji put išao u neku biblioteku, ali i te kako pamtim koliko je biblioteka za mene bila značajno mesto. Jednom nedeljno bih sa ocem prošetao do Crvenog krsta i ušao u svet knjiga koji se zvao Biblioteka „Veselin Masleša“ (sada se zove „Laza Lazarević“). Šetao sam između polica i birao knjige (nisu mi dali romane o Fantomasu jer „nisu za decu“), znajući da mogu da pozajmim samo dve. Ekspresno sam ih čitao i vraćao se po sledeće, prelazeći sa teme na temu i sa žanra na žanr. Bile su to godine kada se formira književni ukus – žanrove i autore koje sam tada voleo uglavnom volim i dana danas, i obrnuto.

Uz sve prednosti, koncept biblioteke ima i manu – koliko god da vam se neka knjiga svidela, morate da je vratite, pa što vam je od nje ostalo u sećanju, ostalo je. Nisam se lako mirio sa tim ograničenjem pa sam u kasnijim decenijama, kad god bih naišao na njih, kupovao izdanja koja su me nekada oduševljavala. Nešto od toga me je na drugo čitanje razočaralo, nešto ponovo oduševilo, ali su sve te knjige postale drag deo kućne biblioteke. Kada sam najzad napravio mentalni inventar, zaključio sam da mi nedostaje još samo jedna knjiga.

SF početak

(kliknite za veću sliku)

Ta jedna knjiga je zapravo bila trilogija, od koje sam pročitao dva dela – treću (tj. prvu) knjigu u Biblioteci nisu imali. Bio je to prvi SF roman koji sam pročitao, ulazeći tako u žanr koji mi je i danas najomiljeniji. Klasičan SF, sa svemirskim brodovima, Marsovcima, laserima, kompjuterima... preteča „Ratova zvezda“ koji tada nisu bili ni u pripremi. Rado bih ponovo prelistao, ali sam se sećao samo utiska – zaboravio kako su se knjige zvale i ko je njihov autor. No, sve to piše negde na Internetu, zar ne?

Za početak sam prikupio sve informacije kojih sam se sećao. Postojale su tri knjige, a ja sam počeo od druge koja se zvala „Crvena planeta“. Radilo se o ekspediciji na Mars, na kojoj su počele da se dešavaju čudne stvari: članovi ekspedicije su se iznenada menjali, počeli da čine čudne stvari, uništavaju opremu, sprečavaju istraživanje... Najzad se nekoliko preostalih „normalnih“ članova jedva‑jedvice vratilo na Zemlju. U trećoj knjizi zaboravljenog naslova, na Mars je poslata sledeća ekspedicija, koja se suočila sa još većim problemima. Najzad se ispostavilo da taj svet kontrolišu Marsovci, doduše malobrojni, ali sposobni da „hipnotišu“ ljude koji im padnu u šake i da kasnije upravljaju njihovim postupcima. U nekom trenutku Marsovci pokreću svoju flotu i kreću ka Zemlji, uz plan da preuzmu kontrolu nad kompletnom ljudskom populacijom. Glavni junak uspeva da se ušunja na najveći brod, najzad stiže do njegove komandne sobe i suočava se sa, kako se ispostavilo, poslednjim Marsovacem – ostatak te stare rase je izumro, a za tog poslednjeg Mohikanca (pardon, Marsovca) Zemlja je predstavljala priliku da obnovi svoju rasu, na račun naše. Kao što već biva u (dobrim) romanima, heroj u zadnji čas osujećuje projekat i Marsovac se vraća u svemir da sledi neke druge biznis planove.

Da li je na osnovu ovih informacija moguće naći odgovarajuću trilogiju? Reklo bi se – trivijalno; samo jedan Google upit. Pa ipak, nije išlo – smišljao sam raznorazne upite, pregledao bibliografije brojnih autora koji su pisali „svemirske vesterne“, ali romane nisam nalazio. Stvar mi nije izgledala dovoljno važna da na nju potrošim previše vremena, ali sam je držao na nekom niskom prioritetu i povremeno se prisećao raznih novih ideja, koje nažalost nisu dale rezultat. Najviše me je čudilo što ime jedne od knjiga nije dovoljno da je nađem – „Crvena planeta“, kada je napišete između navodnika, ne proizvodi na Google‑u neki nezamisliv broj odgovora, svega dvadesetak strana koje sam uredno pregledao i... ništa.

Najzad sam zaključio da sa tim knjigama „nešto nije u redu“. One očito ne spadaju u mainstream SF i nisu delo nekog od iole poznatih autora, inače bih trilogiju začas pronašao. Pomislio sam u jednom trenutku da je u pitanju domaći autor koji je pisao pod pseudonimom (kao oni romani o Lunu kralju ponoći, autor Frederik Ešton, a zapravo Novosađanin Mitar Milošević) pa da ga zato nema po stranim sajtovima, ali koji bi to domaći autor mogao da bude? Možda Zvonimir Furtinger, on je pisao pod raznim pseudonimima (B.F. Depolis, Ben Hunter...)? Ali ništa od toga, zagonetka je ostala bez rešenja. Sve dok...

Eureka momenat

Početkom oktobra prošle godine urednik časopisa „Planeta“ me je zamolio da za njihov novembarski broj, posvećen 40. godišnjici izlaska prvog broja „Galaksije“, pripremim kraći tekst o časopisu za koji sam nekada pisao, sećanja na redakciju, projekte... Vrlo rado. Pisanje tekstova tog tipa (među koje svakako spada i ovaj Dnevnik) traje znatno duže nego što bi čovek očekivao na osnovu ciljnog broja karaktera, pa sam odmah počeo. Posao je solidno napredovao i najzad sam stigao do priče o specijalnim izdanjima – „Solarne kuće“, „Mađarska kocka“, „Nikola Tesla“ i, naravno, „Računari u vašoj kući“.

Da li bi trebalo da napišem i nekoliko reči o SF almanasima „Andromeda“? Bili su to značajni događaji, sećam se prve „Andromede“ i uzbuđenja kada je ona konačno stigla... pročitao sam je od korica do korica, nekoliko puta. Mada, gledano s distance, i nije bila Bog zna šta. SF roman na početku je bio dobar, „Hodnici vremena“, Poul Anderson... sećam se one dijaglose koju staviš u uvo i onda znaš strani jezik... ali baš nisu morali da ubiju Storm Daraway na kraju... no mogao bih to jednom da pročitam. Ali priče su bile baš loše izabrane, jedna osrednja Artura Klarka, jedna od loših Bredberijevih i ostalo uglavnom neki levi autori. Mislim, ruska i češka SF... Pa onda SF poezija... ej, poezija! Pobogu, čovek ili voli SF ili voli pesme, SF pesme dođu nešto kao oksimoron. Pa im to nije bilo dosta, nego su onoliki prostor posvetili... kako ono rekoše... SF teoriji i kritici. Naravno, kad izdanje ima pet urednika, onda svaki od njih mora da prospe i malo svoje pameti... Pa su onda pravili bibliografiju objavljenog SF‑a u Jugoslaviji, kome tek to treba, zastarelo već u trenutku objavljivanja, potpuno beskor...

To je bio eureka momenat, kao kad doktor House kaže Willson‑u „Things have their place... You wouldn’t hang dreidels from a Christmas tree“, Willson mu odgovori „You could... Things don’t care“ i onda House shvati da rak dojke može da se dobije i na unutrašnjoj strani kolena (S04E10, jedna od mojih omiljenih epizoda). Dakle, na jednom mestu je lista SF knjiga koje su kod (ondašnjih) nas objavljene do tog momenta. Lista od... kolika je ta lista mogla da bude... pa, najviše desetak strana (ispostaviće se da je ta svakome potrebna bibliografija zauzela svega četiri strane u „Andromedi“). To ću očas pročitati, red po red, i naći ću one „moje“ marsovske knjige.

Bio sam toliko uzbuđen tom idejom da sam momentalno (srećom, samo privremeno) batalio pisanje teksta za „Planetu“, setio se gde bi moja Andromeda mogla da bude i jedva ugušio impuls da se oblačim i krećem put porodične kuće (eureka momenat se, treba li to i pominjati, desio u 2.30 noću). Naći ću „Andromedu“ negde bliže... ili dalje, već kako računate... u oblaku; mora da je neko to skenirao i okačio na Net. Posle par minuta opštenja sa Google‑om i dobovanja prstima o sto dok Rapidshare kaplje podatke, imao sam fajl Andromeda01.pdf, pronašao bibliografiju i krenuo red po red... Već pri dnu prve strane nađoh tri knjige, autor Charles Chilton, a naslovi „Pustolovina na Mjesecu“, „Crveni planet“ i „Svijet u opasnosti“. Epoha, Zagreb, 1959, 1960 i 1965. godine. To je to!

Dve od te tri knjige sam nabavio lakše nego što sam očekivao, iste noći. „Pustolovinu na Mjesecu“ sam kupio na knjizara.rs (omogućavaju i plaćanje karticama, veoma zgodno), „Svijet u opasnosti“ sam našao na kupindo.rs, a „Crveni planet“ je neko vreme bio na wanted listi i najzad se pojavio na pik.ba – hvala našoj Andrijani i njenom prijatelju izBosne (namerno to piše zajedno) koji mi je nabavio knjigu.

Naknadna pamet

I, kakve su knjige, kada ih pročitate ponovo? Dugo nisam ni počinjao, imao sam nekakav celogodišnji čitalački projekat, a kada su najzad došle na red... šta znam, prilično naivno i ne baš konzistentno, čitao sam kasnije mnogo boljeg SF‑a... Nekako su knjige bile mnogo interesantnije dok sam tragao za njima, a posle njih je ostalo samo neizbežno pitanje zašto ih nisam odmah pronašao na Internetu.

Uz novostečena znanja, pretraga Interneta je bila znatno lakša. Pre svega, zaključak da „nešto nije u redu sa tim knjigama“ je bio unekoliko ispravan. Charles Chilton nije SF pisac u pravom smislu te reči – on je pre svega BBC‑jev radio producent, a knjige koje sam tražio su zapravo bile tri SF radio drame iz pedesetih godina, pod zajedničkim imenom Journey Into Space. Sinopsis podeljen po epizodama postoji u Vikipediji i trebalo je da ga nađem, ali sam u pretragama previše insistirao na frazi last Martian, a kritična rečenica u enciklopediji glasi The Martian reveals that he is the only one left of a race of giants. Da sam zadao Google upit Martian „the only one left“ site:en.wikipedia.org, našao bih knjigu kao drugi rezultat pretrage. Drugi clue, naslov „srednjeg“ romana iz trilogije, je takođe mogao da me dovede do rezultata – da sam se setio da je ime „Crveni planet“ a ne „Crvena planeta“, našao bih sliku naslovne strane romana na drugoj strani Google Images rezultata. Eh, više sreće (i pameti) sledeći put.

A taj sledeći put je već u toku. Neki film, koji sam poodavno gledao na televiziji. Slepa devojka dolazi u kuću gde je sakriveno neko blago. Grupa razbojnika upada u potrazi za blagom, ona se u početku krije, ali najzad uspeva da ih likvidira jednog po jednog... I da nađe blago. A na kraju se ispostavlja da ni ona nije sasvim nevina u čitavoj priči... Tražim dobar Google upit koji će pronaći naslov filma... ili čitaoca „PC“‑ ja koji se tog filma seća.

© 1995-2024 PC Press. Sva prava zadržana.