PC Press
O nama
O nama
Pretplata
O nama
Postanite saradnik PC-ja
Kontakt sa redakcijom
PC Press
Novi broj
Novi broj   
Pretrazivanje
Arhiva
Arhiva   
PC Online
PC Plus   
Specijalna izdanja
Komentari Komentari
PC #207 : Februar 2014 TehnoGuru

 Naslovna  Sadržaj 
Dejan Ristanović  

Uvodnik

Želeli smo ultratanke računare, tablete i telefone koji spektakularno izgledaju i čiji se ekrani protežu od ivice do ivice kućišta. Sve to smo dobili, ali uz jedan ne baš željeni artefakt: opremu je danas gotovo nemoguće otvoriti, nadograditi ili samostalno servisirati. Trend se proširuje na softver, pa IT profesionalac začuđeno shvati da ne može da uradi mnogo više od totalnog početnika...

Želeli smo ultratanke računare, tablete i telefone koji spektakularno izgledaju i čiji se ekrani protežu od ivice do ivice kućišta. Sve to smo dobili, ali uz jedan ne baš željeni artefakt: opremu je danas gotovo nemoguće otvoriti, nadograditi ili samostalno servisirati. Trend se proširuje na softver, pa IT profesionalac začuđeno shvati da ne može da uradi mnogo više od totalnog početnika...

Moj prvi PC AT klon stigao je 1988. godine u podebljem kućištu bež boje, sa velikim crvenim preklopnikom za uključivanje, Turbo i Reset tasterima, te dva dugmeta za otvaranje poklopca - nije bio potreban čak ni šrafciger. U njegovoj utrobi bilo je lako zameniti disk, dodati flopi, pa čak i proširiti memoriju (sa 512 na 640 kilobajta), pošto su se memorijski čipovi nalazili u podnožjima. Otvorenost arhitekture doprinela je - tada smo to govorili na sva usta - uspehu Apple II i IBM PC računara, dok je pokušaj zatvaranja i patentiranja svega doveo PS/2 seriju do brzog kraha. Ta otvorena arhitektura očuvana je do danas, pa desktop PC na kome ovo pišem ima slično (doduše vertikalno i crno) kućište u čiju unutrašnjost nije teško zaviriti; neki stari majstori su čak ostali pri - danas iracionalnoj - navici da računar stalno bude otvoren.

Prvi notebook je bio znatno komplikovaniji za rasklapanje - zapravo, nisam ni pokušao da ga otvorim - ali se ipak lako dodavala memorija, menjao disk i baterija. Duga serija kasnijih ThinkPad-ova čuvala je tu dragocenu mogućnost, koja je činila da notebook duže traje - koristili ga ili ne, baterija je posle tri godine zrela za zamenu, a memorija za proširenje. Današnji ASUS Zenbook Prime Touch je mnogo moćniji, manji, lepši i lakši, ali ne može da se otvori - memorija i SSD ostaju toliki koliki su, a kada se baterija "umori", računar će morati u servis. Nema ni porta za docking stanicu, koja je omogućavala da notebook začas pretvorite u desktop. Danas treba da priključim punjač, eksterni monitor, USB tastaturu i Ethernet na drugi USB 3 port pomoću adaptera, dakle pet kablova umesto jednog klika. U prve smartfone sam mogao da ubacim SD karticu ili da promenim bateriju, dok je sadašnji HTC One potpuno zatopljen; o iPad-u koji uopšte nema portove i Apple-u koji patentira šrafove koje je nemoguće odvrnuti da i ne govorim.

Pa onda softver... iPhone, iPad i Windows Phone aplikacije se instaliraju samo preko oficijelne prodavnice (doduše, prošlog meseca je izašao jailbreak za iOS 7), a sam Windows, nekada perjanica gee-whiz primene, u verziji 8.x počinje da se zatvara. Čak i ako ste administrator i ako ugasite dosadni UAC, zapravo ne radite sa svim pravima (probajte na upišete neki fajl u C:). Zaobiđite te restrikcije, i Modern UI aplikacije će prestati da rade, a Windows prodavnica će za vas biti zatvorena. Proizvođači bi očito želeli da radite samo ono što oni dopuste, a naročito da sve kupujete kroz njihove mehanizme, kako bi zaradili procenat od svake transakcije. Ostaje naravno open source softver, ali šta ćemo raditi kada ne bude hardvera na kome ti programi mogu da se pokrenu? I da li zaista idemo dobrim putem, nadajući se da ćemo računare o kojima smo sve znali zameniti kompjuterima koji sve sami znaju?