|
Ako imate neku godinu više no što biste želeli, možda se sećate rituala: u pola osam uveče otac uključuje radio (ili u osam televizor) da bi doterao ručni časovnik, koji će odmah posle toga pažljivo naviti, ali ne baš do kraja („da se ne zateže feder“). Doterivali su se, naravno, minuti – ne verujem da se na starim satovima na sekundaru uopšte i moglo uticati. Ako vam je otac bio bogatiji, možda je doterivanje bilo neophodno samo jednom nedeljno, a navijanje je bilo automatsko dok je časovnik na ruci (zato je u nedelju otac „nasilno“ stavljao Darvil na ruku i onda „šetao sat“, da ga navije). U svakom slučaju, stanje u kome „časovnik nije tačan“ je smatrano sasvim uobičajenim, pa se čovek mogao lako opravdati rečima „izvini, izgleda da mi kasni sat“.
Današnji digitalni časovnik doterujete kada ga kupite i svake treće godine, kada menjate baterije; novi modeli čak „znaju“ kada se prelazi sa letnjeg na zimsko računanja vremena i obratno, pa ni o tome ne morate da mislite. Pri tom je časovnik uvek tačan (oko neke sekunde gore-dole da se ne sporimo) i pruža čitav niz dodatnih informacija, od datuma do liste sastanaka. Za vrlo kratko vreme moćna industrija mehaničkih časovnika bačena je na kolena, cene „savršeno tačnih“ analognih satova postale su besmisleno visoke pa je digitalno proglasilo veliku pobedu nad analognim. Mnogi su neoprezno zaključili da se sličan scenario očekuje i u drugim oblastima tehnike.
Vinil ili CD?
Prvi ozbiljniji otpor „analogni svet“ je pružio kada su se pojavili kompakt-diskovi. Sećam se opširnih članaka u časopisima za audiofile ali i u dnevnim novinama u kojima je „dokazano“ da je zvuk sa gramofonske ploče bolji, „topliji“, da digitalna muzika „nije prava stvar“... Nije malo onih koji su poverovali u te argumente i ubedili sebe da zaista čuju bolju muziku kada na gramofon stave staru, dobru ploču. Pri tom su svesno zanemarivali realnost – ploča je uvek bila malo iskrivljena, malo prašnjava, tu i tamo ogrebana, pucketala je iz razloga o kojima se može napisati čitava studija... Evidentne prednosti CD-a kao što je direktan pristup bilo kojoj pesmi na albumu, lakše čuvanje i veći kapacitet u prvi mah nisu adekvatno vrednovane.
Stvari su se promenile čim su sa diskografske kuće počele da favorizuju CD-ove jer ih je jeftinije proizvoditi i lakše transportovati, a sa druge strane pojavili su se CD-R pisači koji su omogućili da se naprave „rezervne kopije“ skupo plaćene muzike. Istina, i ranije se sa ploče moglo snimati na kasetofon (ili čak na „trakaš“, ako se još neko seća magnetofona sa trakama) ali se pri tom gubilo na kvalitetu, dok je digitalna kopija n-te generacije identična originalu. Za divno čudo, mogućnost kopiranja diskova nije uništila izdavače – prelazak u digitalni domen je bitno pojeftinio opremu, proširio se krug kupaca pa je i promet porastao, pošto će normalan čovek ipak radije platiti CD omiljene grupe i dobiti ga u originalnom pakovanju, nego što će gledati loše kopirani omot i osećati se kao lopov.
Konačni coup de grace vinilu zadala je MP3 muzika, koja se za tili čas „razmnožila“ po Internetu. Treba znati da je kvalitet MP3 zvuka po svim tehničkim parametrima inferioran u odnosu na CD-ROM, a kada se na to doda tragičan kvalitet zvučnika na većini personalnih računara, „HiFi skeptici“ koji već decenijama govore da velika većina slušalaca uopšte i ne oseća razliku između dobrog i „onog drugog“ zvuka dolaze na svoje (uostalom, „dobar zvuk“ se ne može slušati u svakoj prostoriji). Poklonjenom konju se, naprosto, ne gleda u zube – MP3 muzika je besplatna, dakle za većinu je njen kvalitet sasvim dovoljan. Muzičke kuće ni ovoga puta nisu propale – pokazalo se da ljudi uglavnom traže MP3 zapise nekih starih pesama koje verovatno ne bi ni kupili, a novi CD ipak kupe da bi ga, na užas „ljubitelja dobrog zvuka“, sami prebacili u MP3, ne zbog piratovanja, nego zato što je lakše raditi sa fajlovima na disku nego sa CD-ovima koje treba umetati u čitač.
Ne ide uvek...
Stvari ne idu uvek u prilog digitalnim tehnologijama. Već godinama su na tržištu dobri digitalni fotoaparati, a opet se prodaje nesrazmerno više tzv. „idiota“ sa filmom. Čuju se argumenti nalik na one iz „vinil dana“: rezolucija digitalnih fotografija je znatno manja od rezolucije analognih (tačno, ali sve manje bitno), film daje bolje boje i „toplije“ fotografije... Prednosti digitalne fotografije, lakše manipulisanje slikama, njihovo editovanje i publikovanje na Web-u ostaju u drugom planu.
Za „trijumf digitalnog“ u ovoj oblasti neophodna je razlika u ceni – sve dok digitalni fotoaparati ne budu bitno jeftiniji od klasičnih, njihove prednosti neće biti presudne za većinu kupaca. Šanse za takav pad cena nisu velike, i tu se javlja razlika u odnosu na mehaničke časovnike i ploče: dobar sat i dobar gramofon su bili skupi, pa ih je digitalna konkurencija „oduvala“ ne kvalitetom, nego cenom. S druge strane, upotrebljiv fotoaparat sa filmom je veoma jeftin i uz to jednostavan za upotrebu (znate li za šta služe svi oni meniji na vašem digitalnom fotoaparatu?) – digitalni fotoaparat takvu cenu neće skoro postići, a potrebna mu je i „periferijska oprema“ u vidu računara i štampača.
Mislim da će „digitalni svet“ pre „progutati“ tržište kamkordera, jer neverovatna lakoća digitalne montaže oduševi na prvi pogled, dok visoka cena klasičnog kamkordera i prateće opreme ostavlja digitalnoj konkurenciji dovoljno prostora za uspešan nastup. Nove mogućnosti nisu dovoljne za tržišni bum nove tehnologije – potrebno je da ona bude bitno jeftinija od postojeće!
|
