|
Dobro je poznato Hičkokovo gledanje na filmsku umetnost: „Snimati filmove za mene, najpre i pre svega, znači ispričati priču. Ta priča može da bude neverovatna, ali ona ne treba nikada da bude obična. Poželjno je da bude dramatična i humana. Drama, to je život iz koga su isključeni svi dosadni momenti.“ Ekscentričan, zahtevan, inventivan, strastan, a uz sve to osoba sa dobrim smislom za britanski humor, Hičkok je bio tvorac mnogih filmova čije priče imaju inteligentne zaplete pune misterija i obrta. Tokom svoje bogate karijere koja beleži čak 53 filma (users.netreach.net/trey/hitchcock.htm  ), Alfred Hičkok pokazivao je potrebu da se zaštiti od glumaca, producenata, tehničara i ostalih, jer i najmanja slabost nekog od njih može da dovede film u opasnost.
Najbolji način da se zaštiti bio je da postane režiser, onaj kome se svi dive i o kome sve filmske zvezde sanjaju, ali i da postane sopstveni producent. Od publike se štitio tako što je počeo da je „zavodi“ strahom – voleo je probleme koji su se javljali prilikom izrade scenarija, montažu, zvuk, fotografiju... Imao je kreativne ideje, pa je stvorio jedinstven i prepoznatljiv stil koji se može identifikovati već u prvim kadrovima.
Prvo u zatvor
Hičkok je rođen u Londonu davne 1899. godine, a za prve godine njegovog života vezana je jedna anegdota. Naime, kada je imao svega pet godina, otac ga je poslao u policijsku stanicu sa nekakvim pismom. Kada ga je šef policije pročitao, zatvorio ga je u samicu na desetak minuta govoreći mu: „Evo šta se radi nevaljalim dečacima.“ Hičkok se ne seća šta je uradio da bi ovakvu kaznu zaslužio, ali ovu, kao i anegdote sa snimanja filmova možete da pročitate na sajtu www.mysterynet.com/hitchcock/main.shtml .
Hičkok se školovao u jezuitskom koledžu gde mu je, po svoj prilici, usađen strah od povezivanja sa nečim što je loše – plašio se telesnih kazni i gumene palice koju su jezuiti koristili. Teme iz tog katoličkog okruženja, poneka nevina žrtva, krivica, strah i iskupljenje, provlačile su se kroz njegove filmove (ma.essortment.com/alfredhitchcock_rzxk.htm ). Iako je pohađao Školu za inženjering i navigaciju, godinama je bio zainteresovan za film i pozorište (www.bbc.co.uk/history/programmes/centurions/hitchcock/hitbiog.shtml ). Voleo je da gleda Čaplinove i Grifitove filmove, pa je često sam odlazio na premijere. Čitajući stručne časopise o filmu, saznao je da se otvara Paramountovo predstavništvo u Londonu, na čijem konkursu je bio primljen i to, verovali ili ne, za crtača titlova.
 |
U to vreme upoznao je američke pisce i naučio da piše scenarija, pa je veoma brzo postao asistent reditelja. Pomagao je u završavanju filma „Uvek reci svojoj ženi“ i napisao scenario za film „Žena ženi“, snimljen 1922. godine. Iste godine samostalno je režirao svoj prvi film „Broj 13“ koji, nažalost, nikada nije dovršen. Ipak, na snimanju je upoznao Almu Revil, asistenta i svoju buduću suprugu.
Lažno optužen
Pravi režiserski debi Hičkok je imao 1925. godine sa filmom „Vrt zadovoljstva“, a sa filmom „Stanar“, snimljenim naredne godine, postiže veliki uspeh i postaje poznat u Engleskoj. Ovaj film bio je prvi pravi „hičkokovski“ film, jer se nevini protagonista lažno optužuje za zločin koji ga uvlači u dalje intrige, a Hičkokovo kratko pojavljivanje postaje „zaštitni znak“ njegovih filmova. Usledili su „Ucena“, prvi zvučni film snimljen 1929. godine, „Ubistvo“ gde je Hičkok prvi put napravio eksplicitnu vezu između seksa i nasilja, što je bilo poprilično smelo za ono vreme, „Čovek koji je isuviše znao“ sa kojim je postigao najveći uspeh kako u Engleskoj tako i u Americi, „39 stepenika“ i drugi (www.geocities.com/Hollywood/Lot/7145/ ).
Kada je počeo Drugi svetski rat, Hičkok je emigrirao u Ameriku gde je već 1940. godine režirao „Rebeku“, film za koga sam umetnik kaže da nije „hičkokovski film, već neka vrsta bajke, dosta staromodne, kojoj nedostaje duhovitost“. Međutim, ova psihološka priča bila je stimulans za Hičkoka, jer je bio primoran da u sukob ličnosti sam uvede neizvesnost, napetost. Film je proglašen za najbolji te godine i dobio je Oskara, koji je otišao u ruke producentu Dejvidu Selzniku (Hičkok, začudo, nikada nije dobio ovo najveće filmsko priznanje).
Zahvaljujući publicitetu koji mu je obezbedio Selznik tokom četiri-pet godina saradnje, a iz koje se, pored „Rebeke“, rodila „Ozloglašena“ i „Začarani“, Hičkok je postao poznat gotovo u čitavom svetu. Ako želite da pogledate kako su izgledali plakati za njegove filmove u periodu od 1935. godine pa sve do poslednjeg snimljenog filma 1976. godine, ili da možda kupite neki od tih plakata, posetite sajt www.moviegoods.com/gallery_hitchcock.asp .
Hičkokove plavuše
Pedesetih i šezdesetih godina Hičkok je na vrhuncu svog stvaralaštva i uspeha. Njegovi filmovi postaju smeliji, a počele su da se pojavljuju i „Hičkokove plavuše“: Iv Meri-Seint, Vera Majls, Dženet Li, Kim Novak (movieweb.com/movie/vertigo/ ), Melani Denijels... najomiljenija je, naravno, bila Grejs Keli, koja je sa popularnim „Hičom“ snimila tri filma. Prilikom snimanja poslednjeg, „Drž’te lopova“ (us.imdb.com/Title?0048728 ) na Francuskoj rivijeri, upoznala je princa Renijea, za koga se udala a onda, na veliku Hičkokovu žalost, napustila filmsko platno.
Da biste se podsetili scena iz filmova „Sever-Severozapad“ i „Psiho“ posetite sajt www.geocities.com/Hollywood/Boulevard/3765/hitchcock2.html – muzičke teme će brzo vratiti sećanja na sve ono po čemu pamtimo Hičkoka: suptilni muško-ženski odnosi, duhovit simbolizam, ubistva, strah, strepnja, užas, krici, prolivanje krvi, suze, uzdasi... Tri godine posle filma „Psiho“, Hičkok je snimio sledeći veliki hit, film „Ptice“ (us.imdb.com/Title?0056869 ) koji je bio nekoliko godina ispred talasa filmova-katastrofe. Iako je zbog specijalnih efekata koštao mnogo, film ipak nije postigao uspeh koji je zaslužio. Godinu dana kasnije Hičkok snima film „Marni“ (www.geocities.com/vogler10/marnie.html ), koji se pretvara u bolan neuspeh, možda i zato što je pisan za jednu glumicu, a snimljen sa drugom. Posle tog neuspeha, Hičkok kao da nije isti čovek – izgubio je poverenje u sebe zbog uzastopnih poraza u odnosima sa Tipi Hedren koju je želeo da pretvori u novu Grejs Keli. Lišen svojih omiljenih zvezda, Hičkok nije bio zadovoljan filmovima koje je realizovao posle „Psiha“. Poslednji film „Porodična zavera“ snimio je 1976. godine.
U slučaju čoveka kao što je bio Hičkok, koji je živeo od svog rada i za svoj rad, prestanak snimanja značio je neku vrstu smrtne presude. Zato su poslednje četiri godine njegovog života bile veoma tužne, a smrt ga je sustigla 1980. godine. Iako njegovi filmovi nisu uvek bili zanosni, definitivno je promenio filmsku istoriju, a u to ime je Američki poštanski servis, u saradnji sa Američkim filmskim institutom, 1998. godine objavio poštansku marku posvećenu filmskoj legendi – pogledajte www.afionline.org/corps/hitchcock/ .
|
