|
Da se razumemo: nisam imun na posledice informatičkog skupa koji su mnogi nazvali najznačajnijim kome su ikada prisustvovali. Obratio sam pažnju na ponašanje kolega i pažljivo slušao o čemu se pričalo dok se tokom pauza u holovima centra „Sava“ pila besplatna koka-kola; o kasnijim reakcijama da i ne govorim. Najava nove „Sinergije“ probudila je sećanje na prošlu, a posebno na „utisak da smo prihvaćeni kao deo sveta“ (meni omiljena floskula), ali i dalje primećujem stvari zbog kojih postajem zabrinut.
Period od godinu dana izuzetno je važan za Microsoft: to je bilo vreme kada je na tržište krenula gama novih proizvoda zasnovanih na viziji potpune integracije programa, platformi i uređaja. To je vreme koje traži ozbiljne promene u načinu razmišljanja, od one vrste koja se u informatici smatra generacijskim korakom i koja se ne dešava često. U prevodu: vreme je da učimo, da zasučemo rukave i pokažemo da smo spremni za sledećih desetak godina staža u ovom poslu, do neke nove promene tako velikog obima.
.NET okean
Možemo da diskutujemo o tome koliko je Microsoft važan, da govorimo afirmativno o njemu ili da osporavamo stavove te firme, ali ćemo najzad doći na isto: nijedna strateška vizija Microsoft-a nije propala. Čak i kada bi proteklih godina neka nova tehnologija bila prepoznata kao deja vu, na kraju bi ispalo da ona postaje široko afirmisana tek ponudom kuće iz Redmonda (raspitajte se koliko je koštao miš pre Windows ere). Ponašanje svih ostalih polako bi bilo uobličeno prema ponašanju Microsoft-a, a njihove izjave skoro uvek sročene tako da slušamo i čitamo o Microsoft-u barem toliko koliko i o proizvodu o kome bi bila reč u naslovu. To što neko sebe svesno stavlja u inferioran položaj prema Microsoft-u uglavnom je lični problem, bez obzira na to da li je neko besan („naše je brže!“), uvređen („mi smo to imali pre Kulina Bana!“) ili patetičan („naše je besplatno!“). Ispod crte piše da se pred nama pruža okean .NET tehnologije. Svi smo pozvani da odlučimo hoćemo li tim okeanom jedriti, plutati na splavu, plivati ili se udaviti u njemu. Taj izbor je nužan, jer stajanjem na obali nećemo stići nikuda.
O čemu će se pričati u holovima centra „Sava“ ovog juna? Hoćemo li opet misliti da je to bio san ili ćemo porediti svoja rešenja sa ponuđenim mogućnostima? Zašto uopšte dolazimo na ove skupove? Možda zato što su besplatni ili je kotizacija simbolična? U razvijenom svetu za prisustvo na sličnim forumima plaća se visoka kotizacija, pa se opet traži mesto više. Da li bi tako bilo i ovde kada bi trebalo da platimo 1.500 evra za ulazak? Zašto volimo da slušamo o novim tehnologijama, a kasnije ih ne iskušamo u praksi?
Mnogi od vas su kupili novi računar tokom prethodne godine; da li ste kupili i OEM verziju operativnog sistema? Da, znam, morali ste da „pazite na budžet“... Desetine hiljada instalacija Microsoft Office-a postoje na računarima širom zemlje; većina i dalje misli da softver ne treba plaćati. Tu i tamo formirani su razvojni timovi koji prave moderne Windows aplikacije; da li znate koliki je broj onih među njima koji čak i ne znaju šta znači skraćenica MSDN?
A tek primena računara kod krajnjeg korisnika... od stručne literature dominiraju (fotokopirani) umeci iz časopisa, na tridesetak strana. Imao sam priliku da vidim kako služba važnog državnog organa priprema cirkularno pismo: tek posle stotinak snimljenih i odštampanih Word dokumenata koji se razlikuju samo po adresi referent je primetio da ne mora da snimi promenu kako bi uputio pismo na štampač; doduše, postoji i Mail Merge, ali zar treba poslati referenta na kurs „samo“ da bi poslao 300 pisama?
Da ne grešim dušu, niču sertifikovani centri za obuku korisnika i to je dobro. U međuvremenu, i dalje mi se često javi student da mu „pomognem da napravi program za inverziju matrice“ u paskalu. Zašto, pobogu, učiti budućeg ekonomistu da programira? A zašto one koji uče programiranje ne približimo barem objektnom modelu? Tehnolog posle ne ume da napravi tabelu normativa u Excel-u, a kad zaposlimo „školovanog“ programera, njemu najpre treba obezbediti godinu dana neproduktivnosti da bi naučio da radi... Ima li koga iz školstva da primeti to? Znam šta misle oni koji se osećaju prozvanim: „lako je da kritikujete, znate li koliko košta softver / literatura / promena programa?“; ili „nemamo mi vremena da obučavamo nekog ko je već završio fakultet“ ili, najkraće, „sve je to skupo“. Ovu poslednju izjavu čuo sam od rukovodioca čiji službeni auto košta više nego kapitalna investicija u informacionom sistemu.
Sa reči na... reči
Redovno konstatujemo da su znanje i informacije resursi modernog društva koji se po važnosti mogu meriti samo sa hranom i energijom, ali od konstatovanja nikako da nađemo vremena da nešto preduzimamo. Informatici ne trebaju debatni klubovi, nego akcija. Godinu dana pošto nam je ponuđeno mesto za krstarenje okeanom novih tehnologija, ne ukrcavamo se, nego stalno konstatujemo... Doduše, neki se usput i fotografišu.
Hoće li, posle „Sinergije 2“, i sledeća sezona opet biti samo period konstatovanja ili period osvajanja novih tehnologija? Hoćemo li sanjariti o tome kako je lepo što su „sve te novotarije“ tu negde pored nas ili ćemo se prihvatiti posla sa ciljem da zaista ponudimo svom okruženju neke nove kvalitete? Slutim da to ne znaju ni bolje upućeni od mene. Hoćemo li na budućoj „Sinergiji 3“ najzad moći da pričamo o rezultatima iz domaće prakse? Pa nisu valjda blok, olovka, Microsoft šolja i hladna koka-kola jedini razlozi da pohrlimo u centar „Sava“?
| 
