Očekujući kometu

Ideja je bila privlačna od prvog dana: bežični pristup Internetu kod kuće ili na putu. Wi-Fi mreže ili standard 802.11 najpre su isprobali entuzijasti, a prva pristupna mesta za male mreže koštala su i po 1.000 dolara, dok su PCMCIA kartice koštale do 300 dolara. Sve je bilo u redu dok prenosnik sa Wi-Fi karticom ne biste uključili čekajući na nekom aerodromu ili u hotelu: broj mesta za pristup mreži bio je veoma mali.

Danas je situacija nešto bolja – pristupnih mesta ima u gotovo svim Starbucks lokalima po većim gradovima, u dobrom broju klubova koje avio-kompanije drže za najvernije klijente, po većim hotelima u najvažnijim gradovima. Ipak, sve je to još uvek daleko od premise da će Wi-Fi mreže omogućiti pristup Internetu doslovno svuda. Štaviše, ni cena nije naivna: 7-8 dolara na dan bez mesečnog ugovora kod firmi Boingo ili T-Mobile, do četrdeset dolara mesečno kod provajdera T-Mobile, uz godišnji ugovor.

Umrežavanje

AT&T, IBM i Intel su rešili da kreiraju potencijalno najveću bežičnu mrežu u SAD. Prvobitno najavljena kao projekat „Duga“, ovo bi trebalo da postane nacionalna mreža sa pristupnim mestima u pedeset najvećih gradova u Sjedinjenim Državama. Projekat bi izvela firma Cometa Networks koja će postati aktivna sledeće godine. Cometa Networks će sarađivati sa mobilnim operatorima kao što su Cingular ili Verizon, čiji je suvlasnik britanski Vodafone. Cometa će najverovatnije biti u direktnoj konkurenciji sa provajderom T-Mobile, u vlasništvu nemačkog Deutsche Telekom, koji je tokom protekle dve godine proširio svoju Wi-Fi mrežu kupovinom manjih (propalih) firmi.

Nova mreža će početi da radi sledeće godine na teritoriji 50 najvažnijih gradova sa ukupno 20.000 pristupnih mesta. Cometa ne namerava da se orijentiše prvenstveno na krajnje korisnike, već će svoje kapacitete prodavati Internet provajderima, mobilnim operaterima, kablovskim kompanijama, univerzitetima, prodajnim centrima i vlasnicima poslovnog i stambenog prostora. Koncept je interesantan, jer će Cometa obezbeđivati prenosni pipe, dok će odnos sa pretplatnicima uspostaviti različite firme.

Provajderi, proizvođači opreme i dobar deo eksperata punom snagom reklamiraju prednosti bežičnog pristupa: „Bežične mreže povećaće produktivnost zaposlenih“, tvrdi John Chang, analitičar firme Allied Business Intelligence, koji ipak primećuje da će obračun upotreba mreža biti komplikovan, a mogući su i problemi u obezbeđivanju sigurnosti pristupa, upravo zbog činjenice da provajder kojem plaćate mesečnu pretplatu koristi drukčiji sistem provere identiteta korisnika od onoga koji koristi sama Cometa. Zadatak da obezbedi sistem koji će uskladiti razlike između platformi prihvatio je IBM, baš kao i instalaciju oprema na pristupnim mestima i za softver za operativnu podršku. Struktura Cometa Networks obuhvata infrastrukturu i menadžment podršku za koje je zadužen AT&T, dok će Intel obezbediti svoj Banias čipset.

Cometa za sada kaže da neće podržavati roaming, odnosno korišćenje mreža koje su raspoložive na mestu pristupa, ali koje pripadaju provajderima sa kojima korisnik nema ugovor. Osnivači Cometa-e smatraju da im upravo prepuštanje regulisanja odnosa sa pretplatnicima provajderima garantuje uspeh. „Sa ovom mrežom nećemo ponoviti grešku da sami moramo da na nacionalnom nivou izgradimo firmu koja će imati pretplatnike“, kaže Rose Klimovich iz AT&T-a, misleći na fijasko koji su doživeli slični pokušaji samog AT&T-a proteklih godina. „Ovog puta naš cilj je razvoj jedinstvene nacionalne mreže mesta na kojima se može bežično pristupiti Internetu. Cena za to je delić para koje bismo morali da potrošimo ako bismo obezbeđivali i mrežu i pretplatu za individualne korisnike.“ Vrlo važno je i da Cometa neće određivati cene za krajnje korisnike: to će raditi provajderi.

Da li je to moguće?

Svi su opčinjeni bežičnim pristupom mreži, reči Wi-Fi pogotovo je interesantno čuti od ljudi iz oglasnih ili marketinških agencija. Pitanje je prestiža da li ste već isprobali da u vaš laptop ubodete karticu za bežični pristup i čitali e-mail u parku iza njujorške gradske biblioteke na 42. ulici ili u Red Carpet Club-u United Airlines-a, na nekom od američkih aerodroma.

Da li možemo da se nadamo da ćemo u razumnom vremenu moći da računamo na pristup Internetu sa svakog mesta, u većim gradovima? Svakako da bih lično to voleo, ali ne nadam se previše u brzu realizaciju. To kažem iako već od početka ove godine imam bežičnu karticu u svom laptop-u, a od proleća i bežičnu mrežu u kući. Da bi sve to zadovoljilo očekivanja korisnika, pristupno mesto ne bi smelo ni za koga da bude udaljeno više od pet minuta hoda, odnosno vožnje u predgrađima. Uspeh Cometa Networks nije zagarantovan, pogotovo ne samo na osnovu činjenice da su osnivači najpoznatije firme. Era .com ludila obezbedila nam je dovoljno primera da ime osnivača ne garantuje uspeh. Takođe, Cometa nije još objavila detalje svog poslovnog plana, izuzev globalne orijentacije na prodaju kapaciteta provajderima koji bi se sami starali o svojim pretplatnicima.

Iako su procene eksperata da su osnivači Cometa Networks obezbedili dovoljno sredstava za izgradnju mreže i početak eksploatacije, za sada se ne zna koliko će mreža koštati. Neke procene kažu da bi 20.000 pristupnih mesta koštalo oko 30 miliona dolara. Sama brojka od 20.000 pristupnih mesta daleko je od broja koji bi obezbedio pristup planiranom broju korisnika u najvećem delu svakog od pedeset gradova u SAD. Jedna procena kaže da ako korisnik može da pristupi mreži sa najviše 800 metara od pristupnog mesta, Cometa Networks bi morala da sagradi oko 250.000 pristupnih mesta, što je deset puta više od planiranog broja. Iskustva iz drugih zemalja sugerišu da je za efikasno pokrivanje potrebna veća gustina pristupnih mesta. South Korea Telecom gradi mrežu sa deset hiljada pristupnih mesta samo u Seulu, dok DoCoMo mreža u Japanu ima 1.000 mesta u Tokiju.

Sledeće pitanje je da li će provajderi moći adekvatno da naplate korišćenje Cometa mreže. Već sada postoji relativno veliki broj besplatnih pristupnih mesta čije iskustvo govori da održavanje mreže ne zahteva značajan rad niti ulaganja. Kada broj Cometa čvorova dosegne kritičnu vrednost koja ih čini upotrebljivim za veliki broj korisnika, korisnici će očekivati da cena bude simbolična ili da je mreža čak besplatna.

Dodatni problem za uspeh Cometa Networks i provajdera je mogućnost da se bežični pristup Internetu shvati kao proizvod, a ne usluga. Wi-Fi je kao faks-mašina: proizvod koji vam omogućava da ostvarite posebnu vrstu komunikacija. Kupite faks-mašinu – šaljete faksove. Kupite Wi-Fi ruter za svoju kuću – pristupate Internetu ma gde se nalazili u kući. Dođete u hotel – očekujete da će hotel imati faks-mašinu sa koje će moći da kao uslugu pošalje vaš dokument. Dođete u hotel – očekujete da će hotel imati pristup Internetu i to bežični. Nećete želeti da plaćate pretplatu da biste mogli da pristupite Internetu bez žica u hotelu ili na aerodromu – bežični pristup će se podrazumevati.

Doviđenja CD-RW

Dobijem od jednog klijenta nedavno dokumentaciju koja opisuje konfiguraciju njihove ćelijske mreže, informacije o lokacijama antena, opsluženom saobraćaju, plan dodele kanala, čitav set GIS podataka za mrežu. Bez razmišljanja sam ubacio disk u CD-RW uređaj svog laptop-a, i dobio poruku da se disk ne može pročitati. Pogledam bolje oznake na disku i shvatim da je reč o DVD-u. Sa sve većim brojem DVD pisača koji se pojavljuju kao dodatna oprema ili ugrađeni u nove računare, bilo je samo pitanje vremena kada će korisnici preći na diskove većeg kapaciteta.

CD pisači postali su osnovna oprema čak i najjeftinijih računara. Za godinu dana DVD pisači će najverovatnije postati isto tako rasprostranjeni. Prateći softver će takođe postati standardni deo paketa na novom računaru, pa će montaža amaterskih filmova sa digitalne video-kamere na DVD disk biti dostupna svima. Ipak, prepreke omasovljavanju DVD pisača su nesuglasice oko standarda. Rat se vodi između „+“ i „–“ strana. HP i Philips promovišu „+“ uređaje: DVD+RW za diskove na koje se može pisati više puta i DVD+R za jednokratno pisanje. Toshiba, Panasonic i Pioneer podržavaju DVD-RW odnosno DVD-R format. I pored tehničkih razlika, glavni razlog sukoba je borba oko toga ko će ubirati novac od tantijema na patente zasnovane na standardu koji na kraju pobedi.

Svi formati omogućavaju smeštaj 4.7 GB podataka na DVD disk, odnosno oko dva sata video programa kvaliteta ravnog komercijalnim filmovima. DVD+RW format ima dodatnu prednost da se pisači ponašaju više kao standardni disk uređaji: moguće je menjati njihov sadržaj bez potreba da se ceo disk ponovo snima. S druge strane, DVD-R diskovi imaju veće šanse da budu kompatibilni sa postojećim kućnim DVD uređajima.

Argument u korist DVD-R diskova je i pad cena praznih diskova, koji se trenutno mogu kupiti po ceni od tri dolara za pakovanje od deset diskova. Logika kaže da nije vredno ulagati pare u diskove koji se mogu snimati više puta, osim za specijalne primene, kao što je arhiviranje podataka. Za sve ostale poslove, prvenstveno za ličnu zabavu, DVD-R diskovi su dovoljno jeftini da se neuspeli diskovi jednostavno bacaju, kao uostalom i CD-R-ovi. Svestan trenda, Macintosh u svoje računare ugrađuje samo DVD-R uređaje, a sve se češće sreću i novi računari sa uređajima koji čitaju sve postojeće standarde i pišu po jednom od njih.

Bez obzira na to koji format izaberete, moraćete da nabavite i program koji će vam omogućiti da snimate diskove. Većina uređaja u paketu vam daje Sonic MyDVD praćen Roxio Movie Creator paketom i Ulead Movie Factory. Svi ovi programi vam omogućavaju da kreirate početni DVD meni, prenesete snimke sa digitalne video-kamere na DVD ili kreirate slajd prezentaciju od digitalnih fotografija. Bolji programi omogućavaju i montažu video snimaka.

Probirljivi Office 11

Microsoft je ove nedelje otpočeo beta testiranje paketa Office 11. Beta verzija radi samo pod Windows-om 2000 sa Service Pack-om 3 i Windows-om XP, otvarajući vrata mogućnosti da zbog toga neće biti dostupna milionima korisnika starijih verzija Windows-a na poslovnim i kućnim računarima. Microsoft još nije zvanično odlučio da li će novi Office pre puštanja u prodaju ipak biti izmenjen tako da može raditi pod Windows-om 98/Me; Još je sa Office XP paketom Microsoft napustio podršku za Windows 95.

Na sajtu BetaNews nedavno je objavljeno da je u jednoj od newsgroups predstavnik Microsoft-a potvrdio da će Office 11 podržavati samo Windows 2000 Service Pack 3 i Windows XP. Ovo može motivisati korisnike starijih Microsoft operativnih sistema da pređu na novije verzije, ali isto tako može pogoršati odnose između Microsoft-a i poslovnih korisnika, koji su već nezadovoljni zbog povećanja cena korporativnih licenci. Mnoge firme se žale da su bile prisiljene da pristanu na novi program licenciranja, poznat kao Licensing 6. Firma Gartner, poznata po svojim analizama, smatra da većina firmi sada plaća 33% do 107% više za licence nego ranije.

Na kraju 2001. ukupan udeo Windows-a 2000 i obe varijante Windows-a XP bio je samo 20%, pa nije izvesno da li bi Microsoft rizikovao da novi Office pusti u prodaju za samo manji deo tržišta, čak i ako se pretpostavi da se do sada procenat profesionalnih operativnih sistema u ukupnom broju računara povećao. Dobra strana ovoga je što potpuni prelazak na 32-bitne operativne sisteme unapređuje stabilnost Office okruženja.

Borba protiv spam-a

Petak trinaesti bio je sasvim prosečan dan za Outlook i moje poštansko sanduče: pošto sam ceo dan proveo na sastancima sa predstavnicima mobilnog operatora Sprint u Kanzas Sitiju pa nisam stigao da proverim svoju poštu, u subotu ujutru me je sačekalo preko 160 novih poruka sa moje četiri e-mail adrese. Od tih 160 poruka celih 107 bilo je iz kategorije đubreta, neželjene pošte, spam-a, kako god zvali tu poplavu beskorisnih informacija, mamipara, oglasa za prodaju svega i svačega... Čak i nakon što su poruke automatski filtrirane, ipak je u sandučetu ostalo skoro pedeset poruka koje je trebalo ručno obrisati.

Kako se osloboditi đubreta, kako sprečiti da se vaša adresa nađe na nečijoj listi? Po onome što sam video u diskusionim grupama na Internetu i razgovoru sa prijateljima koji se bave ovakvim problemima sa infrastrukturne strane, preovlađuju tri škole razmišljanja: prva kaže da za slanje svake poruke treba naplatiti jedan cent. Druga kaže da se onima koji generišu velike količine spam poruka treba da pozabavi policija, a treća grupa kaže da treba koristiti programe za blokiranje spam-a.

Ima nekoliko podvarijanti plana po kojem bi se slanje svake e-mail poruke plaćalo jedan cent. Jedna varijanta predlaže da se formira centralna agencija koja bi prikupljala novac, druga kaže da bi pošiljalac morao primaocu da plati jedan cent da bi filteri na primaočevoj mašini propustili poruku. Ako bi primalac odgovorio, njegov dug prvobitnom pošiljaocu bi „poravnao“ ukupna dugovanja. Oni koji šalju legitimne poruke bi u najgorem slučaju platili za sasvim mali broj poruka, dok se onima koji šalju spam posao ne bi isplatio, jer bi oni koji gruvaju poruke na liste koje sadrže po više miliona adresa teoretski morali svaki put da plate stotine hiljada dolara.

Koliko god ova ideja bila interesantna na nivou kafanske rasprave, njena praktična vrednost je ništavna. Prvo, Internet se ne plaća, osim plaćanja provajderu. Drugo, neko mora da se pojavi kao sudija u sporovima. Ko bi organizovao i platio ove službe? Dalje, šta bi sprečilo nekoga da povisi cenu poruke? „Hej, plati mi dva centa, i ja garantujem da će tvoja poruka brže da bude pročitana.“ Takođe, da li pošiljaoci legitimnih masovnih poruka, kao što su cirkularna pisma ili vesti treba takođe da plaćaju po cent za svaku poruku svojim pretplatnicima, koji po definiciji ne treba da na svaku poruku odgovore? Ne samo da plaćanje za slanje poruka ne bi bilo uspešno niti poželjno, već i praksa provajdera kao što je Microsoft Network da naplaćuju za dodatne spam filtere zaista smrdi.

Drugo rašireno mišljenje je da pošiljaoce spam poruka treba poslati u zatvor, da treba doneti posebne antispam zakone ili da sami primaoci treba u svoje ruke da uzmu sudbinu pošiljalaca. Zaista, nije teško zamisliti da bi mogao doći dan kada će se fantaziranje o nasilju nalik onome agresivnih vozača na autoputu preneti na Internet. Takođe, veliki je broj korisnika koji smatraju da treba doneti posebne zakone koji će regulisati korišćenje elektronske pošte. Ova grupa time pokazuje da ne razume globalnu prirodu Interneta: više od polovine neželjene pošte koja završi u poštanskim sandučićima američkih korisnika zapravo ne dolazi sa američkih računara, već sa nekog mesta koje je izvan domašaja američkog sudstva. Čak i ako bi se takvi zakoni doneli, njihovo korišćenje bi bilo komplikovano. Setimo se samo da veliki broj zemalja ne sarađuje sa Interpolom, ili da između pojedinih zemalja nema sporazuma o izručivanju optuženih.

Treće rešenje koje se često predlaže je da se protiv spam-a borimo na sličan način kao i protiv virusa, korišćenjem posebnih aplikacija ili plaćenih servisa. Postoji više problema sa ovom idejom, pre svega taj da različita rešenja ovog tipa daju drastično različite rezultate. Što je softver ili servis bolji, to je i cena veća. Na primer, Microsoft Network 8 softver obezbeđuje solidnu zaštitu, ali korisnik mora da plati više od normalne mesečne pretplate. Najzad, ako pristanemo da plaćamo za sredstva koja će smanjiti priliv neželjene pošte, pošiljaocima spam-a priznajemo pobedu.

Spam je kuga Interneta koja preti da uspori ili onemogući razmenu elektronske pošte. U najboljem je interesu svih korisnika, proizvođača e-mail softvera i provajdera da se pronađe sistem po kojem bi i e-mail klijent i e-mail server govorili isti jezik, na kojem bi mogli da se sporazumeju i odbace neželjene poruke. Alternativa je odustajanje korisnika od toga da koriste usluge određenog provajdera, jer preko tog računa dobijaju đubre. Ne samo da bi proizvođači softvera i provajderi sebi tako zagarantovali prihode, već i korisnici ne bi trebalo da plate ni centa za ovo rešenje.

© 1995-2024 PC Press. Sva prava zadržana.