Windows vremeplov

(kliknite za veću sliku)

U budućnosti će, uveren sam, postojati računarski istoričari i arheolozi koji će prikupljati zaboravljene softverske pakete i komade hardvera, analizirati način njihove upotrebe i upotpuniti sliku o razvoju tehnologije. Sećate li se Windows-a 1? Da li biste umeli da ga pokrenete, koristite, podesite? Daleki predak operativnog sistema današnjih PC računara velika je nepoznanica za većinu korisnika Windows-a XP. Ne moramo, ipak, da idemo tako daleko u prošlost. Prvi Windows koji je imao uspeh na tržištu nosio je oznaku 3.0, ali je tek njegov naslednik, Windows 3.1, doživeo planetarnu popularnost. Grafički korisnički interfejs konačno je odneo prevagu nad komandnom linijom i trasirao put za paket Office.

Kada sam u „arhivi“ pronašao instalacione diskete Windows-a 3.1, za trenutak sam bio u dilemi: da li da stari Windows instaliram na stari računar i posmatram ga u njegovom „prirodnom“ okruženju ili da ga isprobam na savremenom računaru? Prva ideja ima smisla, ali fer testiranje zahteva iste početne uslove. Zbog toga sam na kućnom računaru za Windows 3.1 rezervisao FAT16 particiju od 500 MB, što je znatno više od prosečnog kapaciteta diskova početkom 1993. godine. Na NTFS particiji od 20 GB već je bio instaliran Windows XP Home, kućni sistem namenjen kategoriji korisnika za koju je svojevremeno napravljen Windows 3.1.

Ulazak u vremeplov

(kliknite za veću sliku)

Strogo uzevši, Windows 3.1 nije pravi operativni sistem jer se oslanja na DOS, ali grešite ako mislite da je DOS danas nestao sa scene – on je u Windows-u XP samo sklonjen van dometa prosečnog korisnika koji nema previše potrebe da otvori Command Prompt. Ako nešto krene naopako i Windows XP ne može da se pokrene, administrator sistema će koristiti Recovery konzolu koja funkcioniše iz komandne linije — radi se o minijaturnom DOS-u, neuništivom rodonačelniku Microsoft-ovih operativnih sistema.

U najvažnije „potkožne“ razlike između 3.1 i XP okruženja ubrajamo 32-bitnu arhitekturu koju su kućni korisnici dočekali upravo pojavom XP-a: još je i386 omogućavao pisanje 32-bitnog koda, ali je bilo potrebno 15 godina da sistemski softver PC-ja napokon odbaci 16-bitne komponente. Tako su konačno iskorišćeni mehanizmi zaštite od loše napisanih programa čija nestabilnost ugrožava druge aktivne programe. Windows XP Home ima robustnost i stabilnost koja je nekada bila rezervisana samo za profesionalce.

Sa današnjeg stanovišta, Windows 3.1 je izrazito nestabilan, sklon „izletanju“ u DOS kada se tome najmanje nadamo i nespreman da odgovori potrebama nekoliko zahtevnih aplikacija koje su istovremeno startovane. Čak je i za ondašnje pojmove Windows 3.1 bio nepouzdan, ali nikada do te mere da se ne može upotrebiti za posao. Famozno ograničenje od 64 KB za memorijske segmente bilo je, upravo zbog 16-bitne arhitekture, kost u grlu Windows-a 3.1. Mnoge strukture podataka u raznim programima bile su ograničene na 64 KB, što je važilo čak i za resurse sistema.

Instalacija Windows-a 3.1 na Pentium 4 računaru trajala je manje od jednog minuta. Otkucao sam win i sistem se munjevito startovao u osnovnoj VGA rezoluciji – 640×480 piksela sa 16 boja. Pomučio sam se dok sam na Internetu pronašao upotrebljive drajvere za grafički karticu zasnovanu na nVidia TNT čipu. Pošto nema ni naznaka od plug and play tehnologije, korisnik mora samostalno da instalira drajvere za grafičke kartice, štampače, skenere...

Za Windows 3.1 je i CD čitač bio neka vrsta „egzotičnog“ hardvera. Bilo je neophodno da se u config.sys datoteku ugradi linija koja poziva odgovarajući drajver, a da se potom u autoexec.bat datoteci dodeli „slovo“ CD uređaju. Windows 3.1 je imao i nešto što se zove 32-bitni pristup datotekama i 32-bitni pristup disku, mada je danas teško utvrditi šta je tu zaista bilo 32-bitno. U svakom slučaju, morali ste da instalirate čak i drajver za VLB ili PCI kontroler hard diska.

Točak istorije

Bez obzira na to što sam Windows 3.1 intenzivno koristio u doba njegove „vladavine“, nedostatak prakse učinio je svoje – zaboravio sam mnoge finese koje su mi onda bile važne. Koliki je domet promena shvatio sam tek kada je za računar seo prijatelj kome je prvi operativni sistem u životu bio Windows 98. Za njega je Windows 3.1 predstavljao potpuno nepoznat teren – nema desktop-a, Start menija, taskbar-a, kontekstnih menija, prozori se drugačije zatvaraju...

Prva interakcija korisnika sa Windows XP okruženjem jeste radna površina sa ikonama datoteka ili prečicama za programe koje često koristimo. Windows 3.1 nije dozvoljavao da ikone slobodno postavljamo na desktop, a prečice za datoteke nisu postojale u obliku u kome ih danas poznajemo. Osnovni shell za rad je bio Program Manager, unutar koga je svaki instalirani program kreirao sopstvenu grupu. Grupa je folder koji sadrži ikone, a korisnik je mogao da pravi grupe i u njih dodaje ikone po želji. Svaka ikona se, dakle, može tretirati kao nekakva prečica do datoteke.

Za rad sa datotekama i direktorijumima bio je zadužen File Manager – na ovom mestu mogli smo da kopiramo, brišemo, preimenujemo i premeštamo fajlove, formatiramo diskete i bavimo se sličnim poslovima. File Manager otkriva još jednu veliku slabost Windows-a 3.1: imena datoteka. Dok nam Windows XP dozvoljava da ime fajla bude dugačko 256 znakova i da u njemu koristimo YU slova, nekada smo bili ograničeni na osam znakova za ime i tri za ekstenziju. Često nije bilo načina da dokument dobije smisleno ime, što je dovodilo do nehotičnog brisanja važnih podataka.

Windows XP poseduje opciju za brisanje instaliranih programa kojom se mogu ukloniti gotovo svi tragovi programskog paketa koji nam više nije potreban. U Windows-u 3.1 deinstalacija se svodila na brisanje programske grupe i datoteka na disku. Problem je nastao sa DLL fajlovima koje aplikacija smešta u sistemski folder Windows-a; jedini način da znate šta zaista da izbrišete bio je da vodite evidenciju o sadržaju ovog foldera. Postojali su i alati koji to automatski rade, ali je uklanjanje programa uvek predstavljalo neprijatan zadatak.

Bez komunikacije

U vremenu Interneta teško nam je da zamislimo operativni sistem koji nije imao mogućnosti elementarnog umrežavanja. Zato je Microsoft brzo ponudio Windows 3.11 for Workgroups, koji je imao podršku za peer-to-peer mreže i deljenje diskova i štampača. Te opcije su Windows-u obezbedile dobru poziciju u manjim firmama, ali nije bilo podrške za TCP/IP protokol, a time ni za Internet.

„Izlazak na Mrežu“ je ipak bio moguć zahvaljujući programima Trumpet Winsock i Netscape Navigator, a kasnije je i Microsoft redovno snabdevao korisnike Windows-a 3.1 osnovnim paketom programa za Web i e-mail. Bio sam prijatno iznenađen kada sam pronašao 16-bitni Internet Explorer i Outlook Express 5 koji obuhvataju i implementaciju TCP/IP protokola i programa za biranje telefonskog broja provajdera.

Podrška za Internet i umrežavanje danas prožima Windows XP, a TCP/IP protokol je postao osnova računarske komunikacije. Operativni sistem je lako povezati sa Internetom, ali ga je teško sprečiti da se povezuje – Windows XP ima neodoljivu potrebu da nezavisno od korisnika uspostavlja vezu sa „centralom“, automatski se nadograđuje i preuzima servisne pakete. Naravno, takvo ponašanje se može i sprečiti, ali je indikativno da računar kao izolovana mašina gotovo i ne postoji.

Današnje Web stranice su preveliki zalogaj za Windows 3.1, jer sistem često krahira pri učitavanju kompleksnih sadržaja. Ubrzo shvatite i da je teško pisati poruke sa našim slovima, a na mnogim prezentacijama umesto naše ćirilice i latinice vidite kuke i kvake. Tu dolazimo do Unicode standarda, koji je svoju mini promociju doživeo upravo pojavom Windows 3.1 platforme.

Obrisi novog doba

Zahteve da se odgovori potrebama inostranih tržišta Microsoft je spremno prihvatio još polovinom osamdesetih, kada je podrška za nacionalne skupove znakova većine zapadnoevropskih jezika ugrađena u DOS. Sve te znakove Microsoft je postavio u jedinstvenu kodnu stranu CP 1252 i ona je postala osnova za Windows okruženja. Ideja je bila da Windows bude internacionalan, što je i dostignuto u raznim lokalizovanim verzijama Windows-a XP. Osnovni nivo lokalizacije podrazumeva da korisnik može da obrađuje tekstove na svom jeziku i tom rešenju se težilo u vreme Windows-a 3.1.

Udarna novina u Windows-u 3.1 bili su TrueType fontovi, tehnologija skalabilnih konturnih likova koja je optimizovana za upotrebu na niskim rezolucijama. TrueType fontovi danas imaju prevlast na Web-u, ali se nisu nametnuli u pripremi za štampu. Njihov značaj je prvenstveno u tome što su u Windows svet uneli Unicode standard: svaki slovni znak u TrueType fontu nosi jedinstvenu 16-bitnu Unicode oznaku, na osnovu koje operativni sistem može da locira opis slovnog lika. Windows 3.1 je i dalje bio ograničen na jednu sistemsku kodnu stranu koja može da mapira 256 slovnih likova.

(kliknite za veću sliku)

Ubrzo se pojavio Windows 3.1 for Central and Eastern Europe u kome su podržane srpska ćirilica i latinica, kao i mešanje pisama. Time je ukazano na dalji pravac lokalizacije – Windows 95 je u startu podržavao evropska pisma, a Windows NT je dozvoljavao da u hodu promenite sistemsku kodnu stranu. Windows XP više ne primorava korisnika da razmišlja o kodnim stranama, jer se sve dešava potpuno transparentno – bilo da koristite Office aplikacije, pišete e-mail poruke ili razgledate stranice na Internetu. Kodnih strana setićete se kada pokrenete aplikacije koje ne podržavaju Unicode.

Osnovnu verziju Windows-a 3.1 korisnici u Srbiji su „krpili“ programom Gdifix, tako da latinična slova u Bitstream fontovima iz paketa CorelDraw postanu dostupna bez prepravke samih fontova. Za ozbiljniji DTP korišćeni su Type 1 fontovi uz pomoć Adobe Type Manager-a. U tom kontekstu setićemo se programa QuarkXPress 3.32, Adobe Photoshop 3, CorelDraw 5, Microsoft Word 6 koji i za današnje pojmove predstavljaju snažne i upotrebljive alate za obradu teksta i elektronsku pripremu štampe.

Povratak u budućnost

Windows XP i Windows 3.1 predstavljaju samo dve etape u razvoju operativnih sistema, ali njihov uporedni test pokazuje da su promene krupne i korenite. Korisnici su dobili mnogo kvalitetniji proizvod koji se može znatno bolje upotrebiti za posao, učenje, igru i zabavu. Napredak na polju softvera je tek jedan deo ukupne priče o toku računarske istorije, ali dovoljno upečatljiv da na osnovu njega stvorimo jasnu sliku o onome što se događalo u proteklih deset godina.

Moderni računari nisu doneli samo brže procesore, moćnije grafičke kartice i veće hard diskove; evolucija računarske tehnologije je mnogo više od parametara koji se mogu iskazati brojevima. Promenilo se naše poimanje računara i spektar poslova koje tom spravom možemo da uradimo, a Internet je pretvorio računar u sredstvo komunikacije. Čak i ako smo fascinirani brzim razvojem računara, ipak ne treba da im pridajemo veću ulogu od one koju zaista imaju.

Dobra ilustracija realnog dosega računara je tekst koji sam nedavno pronašao na sajtu Microsoft-a i koji govori o protekloj digitalnoj dekadi. Autor teksta traži od čitaoca da zamisli svet bez personalnih računara. Da li bi se život običnog čoveka drastično promenio? Ako smatrate, polazeći od sopstvenog iskustva, da bi promene bile nesagledive, onda zamislite svet bez automobila i brzo ćete shvatiti da PC računari još uvek nemaju takav značaj i sveprisutnost. Potrebno je da budu još brži, jednostavniji za korišćenje, otporniji na greške korisnika... Prostora za poboljšanje ima dosta, što ćemo sa zadovoljstvom analizirati u januaru 2013. godine...

© 1995-2024 PC Press. Sva prava zadržana.