|
Razvoj klasične foto-tehnike trajao je nešto više od sto godina, a neki modeli fotoaparata predstavljali su etalon čak i više od jedne decenije. Digitalna tehnologija kao da uspostavlja potpuno novi tempo, dosledno prateći dinamiku unapređenja u oblasti PC hardvera, tako da je put koji su digitalni fotoaparati prešli za samo nekoliko godina ravan onome za koji je klasičnim fotoaparatima trebalo barem pola veka. Mišljenja stručnjaka o tome da li je digitalna tehnologija već prestigla klasičnu ili to tek treba da se dogodi se i dalje razlikuju, ali nije sporno da već danas postoje modeli digitalnih aparata čiji se snimci teško mogu razlikovati od onih načinjenih na filmu, uz korišćenje najboljih refleksnih aparata. Problem može biti samo u ceni.
Možda i vi spadate u grupu pomalo naivnih ljubitelja fotografije koji su, poput mene, strpljivo čekali da digitalci pojeftine kako bi sebi priuštili novo „čudo tehnike“. Ljudi me često pitaju kakav digitalni fotoaparat mogu da nabave za toliko i toliko para, na šta jedino mogu da odgovorim – polovan. Naime, potražnja raste, ponuda raste još brže, ali umesto da shodno tom trendu cene rapidno idu naniže, proizvođači uglavnom zadržavaju iste cene i za njih nude višu rezoluciju, ergonomiju, bolju optiku, više opcija, memorije... Iako je to teško pristupačno prosečnom balkanskom standardu, sve je više onih koji na kraju ipak prelome da sebi priušte „skupu igračku“; filozofija fotografije se radikalno menja, nema premišljanja pre škljocanja, ustezanja da se „ne potroši snimak uludo“, rezultati se mogu odmah videti i po potrebi obrisati...
 | | (kliknite za veću sliku) |
Strpljivo čekajući početak lične „digitalne ere“, godinama sam bio zadovoljan rezultatima koje sam dobijao svojim Olympus mju 140 „idiotom“, koji je zapravo u tu klasu spadao samo po dimenzijama i jednostavnoj upotrebi. Njegova izvanredna optika, moćni zum i odlična elektronika za fokusiranje činili su da većina fotografija izgleda kao da je napravljena profesionalnom SLR spravom za koju bi mi bila potrebna čitava torba. Mju 140 je, kao i ostali modeli iz ove popularne familije, mogao da stane u svaki džep i da uvek bude pri ruci da se zabeleži trenutak, bez čitavog rituala „pripreme“ fotoaparata za upotrebu uz podešavanje gomile parametara. Jednom rečju, za potrebe kreiranja putopisnih foto-zapisa aparat je bio skoro savršen – jedina mana bila je ta što je put do PC-ja vodio preko foto-laboratorije i skenera, a to je nepraktično, sporo i skupo.
Formula uspeha
Od 1991. godine, kada je nastao prvi mju, do danas u svetu je prodato oko 23 miliona primeraka, što ovu familiju čini ubedljivo najprodavanijim fotoaparatima svih vremena. U čemu je suština mju filozofije, koja je tako uspešno privukla milione kupaca? Olympus je tokom čitave svoje istorije nastojao i uglavnom uspevao da kupcima ponudi više od „suve“ tehnologije. Neki detalj bi uvek donosio jasnu distinkciju, bilo da su u pitanju zamisli poput smeštanja 72 snimka na film predviđen za 36 ili unikatna rešenja u sferi dizajna.
Pojava mju serije označila je prekretnicu u stajlingu aparata, koji je do tada uglavnom bio strog i neinventivan. Prvi mju je, sa svojim oblim linijama i naizgled nelogičnim krivinama, bio pre svega skulptura, nešto čime je Olympus preko noći uspeo da postane zaštitni znak sveta visoke mode i ljudi koji drže do stila. Iza tog avangardnog dizajna krio se izvanredno funkcionalan i tehnološki napredan proizvod.
Klizeća vratanca, Olympus-ov izum koji je tek sa mju serijom ušao u širu upotrebu, ne samo da su bila izvanredna zaštita za objektiv koji se potpuno uvlačio u telo aparata, već i sjajan, brz i jednostavan način za uključivanje. Želeći da ponudi vlasnicima mju aparata znatno više od „turističke škljocalice“ koja će davati polumutne snimke i zahtevati sasvim sunčan dan, Olympus je u ovu seriju aparata integrisao i vrhunsku optiku, kod mnogih modela i zum-objektive zavidnog raspona. Na taj način uspeli su da razbiju višedecenijski stereotip da jedino SLR aparati sa izmenljivim objektivima mogu da prave kvalitetne snimke.
Tako je mju tokom godina osvojio sve kategorije fotografa, od turista kojima je bio potreban aparat koji će besprekorno sačuvati uspomene sa letovanja, pa sve do profesionalnih fotografa koji su, pored više kilograma ozbiljne foto-opreme, u nekom od džepova uvek imali i „zaturen“ mju, zlu ne trebalo.
Sačuvajte svaki trenutak
Dvanaest godina nakon pojave prvog mju-a, u Olympus-u su zaključili da je konačno došlo vreme da ova serija aparata osvoji i novu, digitalnu sferu. Kako bi javnosti na pravi način objasnili da digitalni mju može biti čak bolji od onog „filmskog“, 1. februara su u St. Volfgangu, živopisnom alpskom gradiću na istoimenom jezeru u Austriji, organizovali evropsku promociju na koju je pozvano oko 200 novinara iz najeminentnijih evropskih foto i kompjuterskih časopisa. Skup je bio više od puke promocije; čelnici Olympus Europe organizovali su dvodnevni hepening, što u planini, na snegu, što u zatvorenom prostoru. Moto ovog skupa bio je capture every moment, što je postalo moguće istog trenutka kada je svako od učesnika dobio po jedan mju300 kako bi zabeležio detalje živopisnog programa koji su naši domaćini pripremili za taj dan.
Istog momenta kada smo izašli iz raskošnog, ultramodernog zdanja Scalaria Eventresort hotela učinilo se da su domaćini naručili i vremenske (ne)prilike, kako ne bismo bili u dilemi po pitanju toga koliko Allweather deklaracija na ovom minijaturnom, ali moćnom uređaju „za čuvanje trenutaka“, ima osnove. Sneg je vejao gotovo ceo dan, ali to, u spoju sa temperaturom koja je na ski-terenima do kojih smo ubrzo stigli bila oko -15 C, nije nimalo smetalo osetljivoj elektronici ovih minijaturnih digitalaca da prave besprekorne fotografije do kasnog popodneva. Čak ni upadanja u sneg pojedinih aparata nisu „zbunila“ njihove male, ali vrlo izdržljive litijum-jonske baterije, koje su bez problema izdržavale po preko stotinak snimaka i čitav dan rada u ekstremnim klimatskim uslovima. Materijala za slikanje je bilo u izobilju jer nam domaćini nisu dozvolili ni minut dokolice – uz tople čajeve i butanske grejače oko kojih su smrznuti novinari povremeno formirali prave grozdove, zabavni program na otvorenom je uključivao letenje u balonu, vožnju sanki koje su vukli haskiji, gađanje lukom i strelom, hodanje po razapetom konopcu, vožnju snežnih skutera i ski bike-a, gradnju igloa... Istog dana, tokom svečane večere u Circus Circus amfiteatru Scalaria hotela, na video-bimu su prikazivani najuspeliji snimci načinjeni na snegu, koji su za sve nas prisutne bili očigledan dokaz da je Olympus uspeo u svojoj nameri da i digitalni mju bude „više od idiota“.
 |
Kao kruna čitavnog dešavanja, na sceni iza hotela, na samoj obali jezera Wolfgangsee, priređen je moderni pozorišni performans sa likovima koji kao da su izašli iz japanskih legendi, a uz muziku Gorana Bregovića, da bi se sve završilo raskošnim vatrometom. Mju 300 digital je, bez obzira na svoj F3.1 objektiv, pokazao da je upotrebljiv čak i po mraku (posebno u kombinaciji sa night scene programom i čvrstim uporištem), čime u priličnoj meri prevazilazi svoje klasične prethodnike.
Duh Olympus-a
Čitavo ovo dešavanje ostavilo je pregršt utisaka, što opštih, što ličnih. Olympus dobro poznaje važnost aktivnog nastupa pred stručnom javnošću i krajnjim korisnicima – nije dovoljno imati kvalitetne proizvode, jer je konkurencija u ovom segmentu tržišta jača nego ikada. Olympus je očigledno na vreme prepoznao i to da tehnologija nije sve, da se mora tragati za putevima za humanizacijom proizvoda, pronaći način da se ponude proizvodi sa kojima se korisnici mogu čak i iracionalno identifikovati.
 |
Mju „legenda“ je veoma dobar način da se ostvari snažniji prodor ka masovnom tržištu, pogotovo kada iza ponude stoji kvalitet, što u slučaju prve serije mju fotoaparata nije sporno. Izbor trenutka za lansiranje digitalnih mju aparata nosi i svojevrsnu simboliku: možda će upravo 2003. godina biti prekretnica, period u kome će digitalni aparati konačno „preplaviti“ svet i kod širokih krugova amaterskih korisnika potisnuti film. Opširniji prikazi ovih modela tek predstoje u narednim brojevima (paralelno sa njihovom pojavom u maloprodaji), a neka fotografije u ovom tekstu posluže tome da samo naslutite jedinstveni šarm novih Olympus-ovih 3.2 i 4 Mp supkompakt digitalaca.
Što se tiče ličnih utisaka, moram priznati da mi se mju300 izuzetno svideo – po prvi put sam u rukama držao digitalni aparat koji je tako lako pravio besprekorne fotografije visoke rezolucije, a da nisam imao osećaj da držim osetljivo parče elektronike na koje treba da pazim. Digitalni mju je značajno manji od klasičnog, veličine pakle cigareta, tako da se može takoreći „zagubiti“ u džepu među gomilom drugih sitnica (ako ste pomislili da će mju biti vrlo opasna konkurencija Ixus-ima, u pravu ste), a njegovo čvrsto metalno telo čini ga gotovo neuništivim. Zanimljivo je i da su mju300 i mju400 prvi All Weather digitalni aparati što, znajući koliko u digitalcima ima osetljive elektronike i koliki je problem u isto vreme zaustaviti prodiranje vlage i rešiti problem oslobađanja toplote koja se generiše, nije nimalo jednostavno. Ukratko, sva je prilika da će moj mju 140 dobiti dostojnog digitalnog naslednika.
|
