|
Protiv kamkordera se urotilo se mnogo toga. Noviji aparati (pa čak i DSLR modeli) već uveliko snimaju, i to u Full HD formatu - pisali smo kako su neke epizode serije Dr House snimljene Canon-ovim modelom. Šta vas onda može opredeliti prema pravim pokretnim slikama i kamkorderu?
Počnimo od vašeg afinitet prema onom bitnom što donose pokretne slike - vremenskoj dimenziji. Filmovi moraju da budu dinamični, a ako nema dinamike u kadru, ona mora da postoji u pokretu kamere. DSLR je možda dobar za kamerne snimke, dečje rođendane, pozorišne predstave ili muziku na sceni, ali ako ste skloni dokumentarnom ili kreativnom videu, "mahanje" DSLR-om nije za vas - potražite kamkorder koji se drži jednom rukom.
Ako ste se već odlučili za kupovinu ili zamenu starog, toplo vam savetujemo neki od najnovijih Full HD modela. Možda to zvuči suviše napadno, poput naše preporuke od pre par godina da ne kupujete TV uređaje koji nisu Full HD, ali ostajemo pri tome da ne treba ostati "zaglavljen" sa nekim polovičnim rešenjem - rezolucija 1920*1080 je de facto standard koji će se duže zadržati.
Ako je vaša želja da se bavite pokretnim slikama u velikoj nesrazmeri sa raspoloživim budžetom, kupite kvalitetniji SD model... i uživajte. Protivnicima Full HD-a na ruku ide i dosta siromašan izbor kod domaćih prodavaca, pa smo pomoć morali da potražimo kod proizvođača koji su se već pokazali na polju kamkordera, a to su Canon, Panasonic i Sony. Pred nama se tako našlo petnaestak novih modela, od kojih su mnogi predstavljali "varijacije na temu", jer se radilo o istim uređajima koji koriste različite medije za snimanje. Razmotrimo najpre koje su kriterijumi za izbor odgovarajuće kamere.
Šta je bitno?
Oznaku HD nose svi kamkorderi koji mogu da snimaju u nekoj od standardnih HD rezolucija, a to su 1080i, 1080p i 720p. Slovo "i" označava prepleteni (interlaced) režim u kome se slika formira iz dva prolaza (skeniranjem dve poluslike), a to je ujedno i jedini način snimanja u SD rezolucijama. Slovo "p" označava beleženje slike "u jednom prolazu", kao što to čine filmske kamere. Kako aktuelni Full HD televizori sliku prikazuju gotovo isključivo progresivno, dve susedne poluslike će "spojiti" u jednu i prikazati zajedno, što često daje "negledljiv" rezultat - tvrdokorniji kritičari zato režim 1080i izbacuju iz HD spiska. U svakom slučaju, progresivno snimanje uvek daje bolje rezultate kod dinamičnih scena, a pogotovu kod snimanja sportskih događaja. Obratite pažnju da model koji izaberete snima progresivno, makar i "samo" 25 slika u sekundi.
Optika je uvek važan deo fotoaparata ili kamere, a dobar objektiv će uvek dati bolji rezultat. Sve pomenute kompanije upotrebljavaju kvalitetne objektive - Canon Lens, Leica (Panasonic), dok Sony ima svoje objektive, ali nekada upotrebljava i Carl Zeiss proizvode. Kvalitetan objektiv treba da ima veću svetlosnu moć i odgovarajući opseg zuma, uz ogradu da "odgovarajući opseg" ne mora da bude veliki. Kamere iz nižeg cenovnog ranga obično nude veći opseg zuma (često 35-60x), ali je to na granici upotrebljivog. Kod tako velikih uvećanja skoro je neizvodljivo držati kameru mirno, a kod velikih opsega zuma se smanjuje svetlosna moć i razlučivost objektiva. Kvalitetniji modeli kamkordera obično imaju umeren opseg zuma (10-12x) koji ne narušava pomenute karakteristike. Ako često snimate u enterijeru, korisno je da zum barem malo zalazi u širokougaoni opseg, jer ćete tako moći da obuhvatite širi kadar sa manje razdaljine. Na podatke o "digitalnom zumu" se ne treba osvrtati, niti će iole ozbiljniji snimatelj ikada upotrebiti digitalni zum.
 |
Stabilizacija je veoma važan faktor pri kupovini kamkordera, jer se podrazumeva da ćete najčešće snimati "iz ruke", pa će se videti svako podrhtavanje slike. Kod jeftinijih modela se primenjuje elektronska stabilizacija, koju sprovodi ugrađeni procesor. Bolji metod je optička stabilizacija, a ima i primera kombinovanog korišćenja, kao kod modela Sony HDR-CX550 koji daje odlične rezultate. Nije loše da pre kupovine probate stabilizaciju slike. Na velikim vrednostima zuma stabilizacija treba da eliminiše (ili barem značajno smanji) podrhtavanje, ali mehanizam za stabilizaciju mora da prepozna standardne pokrete kamere kao što su rol, te vertikalni i horizontalni pan - ne bi bilo dobro da stabilizacija ometa ovakve kadrove.
Rezolucije i formati
Rezolucija video snimanja je unapred definisana, kod Full HD režima iznosi 1920*1080 piksela i ne može da se menja, pa su i senzori prilagođeni tome. Treba imati na umu da je veličina senzora kod kamkordera mnogo manja nego kod fotoaparata - obično 1/6, a u boljem slučaju 1/4 inča. Svaki ozbiljniji fotograf iz naše Redakcije konstatovao bi da je to nedovoljno za skupljanje odgovarajućeg broja fotona, pa kamkorderi obično "pate" od viška šuma pri nepovoljnim svetlosnim uslovima.
 |
Olakšavajuća okolnoste je što video snimanje unosi vremensku dimenziju, pa se šum teže primećuje kada se smenjuje 25 ili više slika u sekundi. Dodatna olakšavajuća okolnost je što HD snimači redovno koriste H264 kompresiju koja sve te probleme uzima u obzir. Naime, SD kamkorderi su redovno koristili MJPEG varijantu kompresije koja svaku sliku tretira odvojeno (takva je i dugo korišćena DV kompresija kod SD kamkordera), pa dve susedne slike kod MJPEG-a mogu da budu tonski neujednačene, a šum piksela je najčešće veoma uočljiv. H264 uzima u obzir i vremensku promenu piksela, pa je neće drastično promeniti od slike do slike, osim kada detektuje veću promenu kadra.
Većina savremenih kamkordera omogućava i snimanje fotografija, ali cela ova priča je pomenuta kako biste znali da spektakularne fotografije ne vredi očekivati - šum će biti mnogo uočljiviji, a rezolucije koje u specifikacijama navode za snimanje fotografija najčešće nastaju interpolacijom. Koliko su takve fotografije upotrebljive procenite sami kamkorderi su prilagođeni pravljenju video zapisa.
Format H264 razlikuje se se i po tome što redukuje količinu informacija po jednoj slici. Tako se slika zapisuje 4:2:2 chroma subsampling metodom, što znači da se osvetljenju nekog piksela posvećuje dvostruko više važnosti (i prostora) od kolornih komponenti. Koliko će kvalitetan biti zapis određeno je time koliko će informacija biti redukovano. Za kvalitetniji zapis je neophodno i više prostora (bajtova), pa se kvalitet zapisa i definiše kao protok podataka koji je neophodan za određeni stepen kvaliteta i podseća na ocenu kvaliteta mreže: 25, 17, 12... mbps.
To nas dovodi do sledeće stvake u izboru kamkordera, a to je medij na koji se snima. Moderni Full HD kamkorderi podržavaju snimanje na SD kartice, dok se u skuplje varijante ugrađuje dodatna memorija ili hard disk. Ono što bi moglo da vas opredeli za skuplje modele je činjenica da ne mogu sve kartice da izdrže sve brzine snimanja, pa ćete izborom sporije kartice biti uskraćeni za kvalitetnije modove sa manjom kompresijom. Eventualna ugrađena memorija i hard diskovi obično su usklađeni sa kamkorderom tako da mogu da obezbede dovoljnu brzinu. Sa druge strane, SD kartice su sve brže i sve jeftinije, pa je ulaganje u ugrađenu memoriju ili hard disk često nesrazmerno skupo. Modele koji zapisuju na neki optički medij (DVD, BR), treba odmah zaboraviti kao neracionalnu i prevaziđenu kupovinu.
Sva tri proizvođača, kao po dogovoru, nude slične modele koji se razlikuju samo po tome na koji medij snimaju. Najjeftinija varijanta snima samo na memorijsku karticu, slede modeli koji imaju i ugrađenu memoriju, a najskuplje ćete platiti modele sa hard diskom, čija je nesumnjiva prednost u tome što najčešće ne morate da razmišljate da li imate dovoljno prostora za snimanje. Ima i prelaznih rešenja sa dve memorijske kartice ili dodavanja sitnih pogodnosti koje treba da vas opredele za skuplji model, ali na vama je da odlučite koja vam opcija najviše odgovara.
Za opis fotoaparata, detaljnu tabelu karakteristika, ocene i preporuke pogledajte PC #168.
|
