Diskovi u teoriji i praksi

Nabavka bržeg diska, kao i kod ostalih komponenti PC računara, zavisi od najmanje dva faktora: brzine i cene. Cenu određuju prodavci, a brzinu ponekad moramo i sami da prosudimo. Štaviše, da bismo izabrali neki od modela, moramo dobro poznavati ne samo njihov način funkcionisanja, već i način testiranja, pa i pravilno protumačiti rezultate koje dobijemo. Ovog meseca obnovićemo znanja o načinu na koji hard disk generalno funkcioniše, upoznati IDE diskove i EIDE specifikaciju i testirati jedanaest najnovijih modela. U sledećem broju ćemo se koncentrisati na SCSI interfejs, uporediti ga sa EIDE specifikacijom i testirati konkretne SCSI diskove.

Kako radi

Testiranje i poređenje hard diskova je nešto lakše od određivanja performansi drugih komponenti računara. Primera radi, procesor po svojoj prirodi ima veliki opseg poslova koje može da obavlja, i u svakom od njih se može ponašati različito. Odrediti prosek je vrlo težak zadatak, što se posebno vidi u poslednje vreme u sukobu Penitum, Cyrix i AMD procesora. Hard disk, sa druge strane, ima svega par osobina koje mogu uticati na njegove performanse u zadatom poslu, pa je jedini pravi problem pronaći odnos tih osobina i na pravi način izmeriti performanse. Upravo zato pre svega treba spoznati one osobine diskova koje najviše utiču na njegovu brzinu, ili, što je još bolje, način na koji hard diskovi funkcionišu.

Hard disk je pre svega mehanička naprava: sastoji se od nekoliko okruglih ploča presvučenih posebnim materijalom dobrih magnetnih svojstava, koje rotiraju velikom brzinom, i nekoliko glava koje lebde tik iznad ploča, čitajući i upisujući podatke i pomerajući se po poluprečniku diska. Ubičajeno da na svaku ploču idu po dve glave, jedna ispod i jedna iznad ploče. Glave spoznaju podatke očitavajući magnetni zapis sa rotirajućih ploča, odnosno pišu kreirajući magnetno polje posebnih svojstava koje menja zapis na pločama. Princip je, dakle, sličan snimanju zapisa na audio ili video trake.

Informacije na pločama su grupisane na propisani način, tako da je površina podeljena na sektore, trake i cilindre. Trake su koncentrični krugovi na pločama, koji su podeljeni na manje elemente koje nazivamo sektorima. Cilindri su zapravo zamišljene "vertikale", formirane od traka na svim pločama diska koje su, jedna iznad druge, na istom rastojanju od ose rotacije.

(Što) brža rotacija

Na osnovu slike 1 zaključujemo da je transfer podataka koji se nalaze na obodu diska brži od transfera podataka bližih osi: pošto ploče rotiraju velikom brzinom, kada se glava diska pozicionira na neku traku, dovoljno je da sačeka da rotacijom diska ispod nje prođe željeni broj sektora. Ako se ti sektori nalaze bliže osi, možda svi podaci ne bi stali na jednu traku, te bi glava morala da se pomeri na neku drugu, što unosi usporenje.

Razlika u količini podataka između traka može biti velika, te je to jedan od razloga primetnog usporenja diska kada se on napuni podacima: pošto se disk puni od spoljnih traka ka unutrašnjim, na početku će se svi podaci nalaziti u brzoj zoni diska. Naravno, manipulacijom gustine traka se može uticati na kapacitet diska i njegove performanse, ali je ova mogućnost ograničena samim načinom zapisivanja podataka: glave za čitanje su hendikepirane njihovom mogućnosti ili nemogućnosti da pravilno razlikuju vrednost dva susedna podatka na disku.

Brzina rotacije diska je vrlo važna osobina, pošto ona određuje brzinu kojom će sektori sa podacima "protrčati" ispod glave za čitanje/pisanje kada se ona jednom postavi na odgovarajuću traku, a od interesa je i brzina pomeranja glave, koju pozicionira vrlo kvalitetan servo motor (nekada su to bili step motori). Kako brzinu rotacije diska (broj obrtaja u minuti) navodi proizvođač, već nam to može biti jedan od parametara za određivanje mehaničke brzine diska. Najbrži IDE diskovi danas rotaciraju 5400 puta u minutu.

Veća brzina rotacije ipak donosi i veću buku odnosno jače grejanje diska, ali i veće naprezanje cele mehanike. Upravo zbog toga proizvođači koji insistiraju na performansama pokušavaju da pronađu rešenje koje će omogućiti smanjenje brzine rotacije bez gubitka ukupnih performansi, o čemu će biti reči kasnije.

Skakutanje

Brzina pokretanja glave se nešto teže svodi na numeričku vrednost. Zato se uvode dve nove varijable: vreme prebacivanja sa trake na traku (track to track) i vreme traženja podatka (seek). U oba slučaja nas interesuje prosečno vreme, što znači da se pri merenju ovih osobina glava nasumično pomera po celoj površini ploča diska, a onda se određuje srednje vreme.

Veličina rotirajućih ploča ima uticaja na brzinu diska: što je prečnik ploče veći, to je potrebno više vremena da se glava pomeri sa spoljnih traka na unutrašnje. Zato je realno očekivati da će pomenute srednje vrednosti biti bolje na fizički manjim diskovima. Druga zanimljivost je da su diskovi sa više ploča brži od onih sa manje ploča: ako posmatramo isti kapacitet, pakovanje podataka jeste gušće na diskovima sa manje ploča (više traka), ali zato oni imaju i manje glava za čitanje, pa je veća verovatnoća da će glava diska morati da se pomeri.

Slika 2 pokazuje sistem zapisivanja podataka na najvećem broju diskova danas (takozvano "vertikalno mapiranje"): pristigli podaci se prvo zapisuju po trakama u istom cilindru, a kako se sve glave diska nalaze na istoj mehaničkoj ruci, kada se prva glava nađe na željenoj traci, sve ostale su istog trenutka pozicionirane na trakama koje sadrže podatke koji slede. Sa slike se takođe vidi da, u slučaju smanjivanja broja ploča, pri istoj šemi zapisivanja podataka, ista količina podataka ne može da se upiše u jednom cilindru kao u slučaju hard diska sa više ploča, što znači da će upisno-čitajuća glava možda morati da se pomeri.

Elektronika diska

Mehanika diska je spora. Ma koliko brza bila rotacija ploča i pomeranje glave za čitanje/pisanje, ostaje činjenica da je to stotinama puta sporije od brzine pristupa memoriji. Upravo zato se proizvođači diskova već duže vremena trude da sporu mehaniku nadomeste brzom elektronikom, koja pomoću dodatne inteligencije i ugrađene memorije u nekim situacijama može značajno da pomogne performansama diska.

Osnovni pomoć disku je keš memorija poznatija kao bafer diska. Reč je o maloj količini (obično oko 128 KB) brze memorije koja je postavljena na ploči sa elektronikom, a koja po određenom algoritmu čuva pročitane, ili čita unapred neke podatke kako bi oni, u slučaju novog zahteva, već bili spremni. Kada se takav slučaj desi, elektronska inteligencija diska će ustanoviti da nema potrebe za pomeranjem glave diska i podaci će direktno iz keš memorije biti prosleđeni procesoru.

Ideja keš memorije na samom disku deluje odlično, ali ne radi uvek baš tako. Pre svega, postoji više načina organizacije raspoložive memorije u kešu: uobičajena je segmentna organizacija, u dve varijante. Prva varijanta je deljenje keš memorije na jednake segmente: recimo, 128 KB keša može da se podeli na 8 segmenata od po 16 KB. Svi pročitani podaci će biti smešteni u te segmente redom kojim dolaze: ako su dva podatka udaljena jedan od drugog više od 16 KB, biće smešteni u dva segmenta. Na taj način, kada sledeći put disk bude dobio zahtev za čitanjem nekog od ta dva podatka, on će samo "protrčati" kroz segmente keša i videti ima li tamo traženog podatka. Nevolja sa ovakvim načinom rada je što i podatak od jednog kilobajta zauzima jedan segment, baš kao i podatak od 15 kilobajta . Dakle, standardna segmentna organizacija je vrlo neefikasna i više se praktično ne upotrebljava.

Danas se ustalila jedna varijanta opisanog načina rada, takozvana adaptivna segmentna organizacija keša. U ovom slučaju veličina segmenata nije ograničena, već se individualno određuje veličinom podatka. Zahvaljujući tome, u istu keš memoriju može da stane više podataka. U obe metode se isti keš koristi i za čitanje i za pisanje po disku, što je još jedan od razloga daleko boljih performansi druge metode.

Ukratko, ako imamo sreće, podatak koji se traži od diska će se nalaziti u kešu i biti spreman skoro trenutno. Nakon toga ostaje samo da se preko interfejsa prenese od diska do ostatka sistema. Šta ako se sada zatraži još jedan podatak, koji nije ranije tražen pa se ne nalazi u kešu, ali je susedan onom koji je već tražen? Ovo pitanje proizilazi iz činjenice da je najčešći način rada diska sekvencijalni, najčešće se traži skup podataka koji su poređani jedan do drugog. Rešenje je dodatno poboljšavanje algoritma za keširanje: kada se javi potreba za nekim novim podatkom, disk će automatski pročitati i neku količinu susednih podataka i smestiti ih u keš, takozvani read-ahead.

Transfer podataka

Sada dolazimo do poente rada diska u realnom radu: jako je značajna brzina prenosa traženih podataka od diska do ostatka sistema. Videli smo da postoji nekoliko varijanti čitanja podataka sa diska, i samim tim nekoliko mogućih brzina rada diska. Najbrža varijanta je čitanje podataka koji se već nalaze u kešu diska - oni se najbrže prenose, što nosi ime baferisani transfer. Programi koji mere performanse diska ovu veličinu dobijaju tako što uzastopce čitaju iste podatke, čime mere brzinu elektronike i saradnju sa ostatkom sistema, a ne realne performanse.

Sledeći modus diska koji treba proceniti jeste čitanje velike količine sekvencijalno raspoređenih podataka. Kako je ovde obično reč o količini daleko većoj od keša, izmerene performanse se približavaju realnoj oceni snage diska. Pri tom, sekvencijano čitanje velike količine podataka je karakteristično za veći deo rada sa diskom: učitavanje programa, učitavanje tekstualne datoteke, slike, zvuka, sve se ovo uglavnom radi sekvencijalno.

Treći modus rada diska je traženje podataka, kada glava diska mora da "skače" sa trake na traku (odnosno sa cilindra na cilindar), pri čemu se gubi dosta vremena. Ovaj način rada je karakterističan za pretraživanje i predstavlja najveće naprezanje mehanike diska. Reč je o transferu slučajno izabranih podataka (tzv. random transfer), kada keš diska skoro ne može da pomogne. Ovako izmerene performanse pokazuju čistu snagu mehanike diska.

Da rezimiramo: od mehaničkih osobina smo pomenuli brzinu rotacije diska, track-to-track i seek vreme. Prenos podataka od diska do ostatka sistema smo podelili na baferisani, sekvencijalni i slučajni, pri čemu su sve pomenute mehaničke osobine zapravo osnovni sastojak kako sekvencijalnog tako i slučajnog transfera. Kada ocenjujemo kvalitet nekog diska, mnogo toga ćemo saznati iz ovih nekoliko parametara, gde u razmatranje uzimamo kako mehaničke osobine diska, tako i ponašanje elektronike na njemu.

Veza sa računarom

U PC svetu trenutno su popularna dva tipa interfejsa između računara i diska: SCSI i IDE. SCSI veza je varijanta koja omogućava mnogo kvalitetniji rad, bolje performanse (pod odgovarajućim uslovima) i podrazumeva veći kapacitet, ali i veću cenu. O SCSI diskovima i interfesju ćemo govoriti više za mesec dana; ovoga puta nas interesuje pre svega IDE interfejs, odnosno ATA po originalnom imenu i specifikaciji.

Prvobitna ATA specifikacija predstavljala je pravi bum, omogućivši integraciju interfejsa na sam hard disk, pa i sam interni "BIOS" diska. Ovim je izgradnja sistema pojeftinjena i olakšana, a i održavanje je pojednostavljeno. Unutar ove specifikacije se mogu pronaći svi podaci o komunikaciji između diska i računara, uključujući i famozne PIO modove i DMA prenos podataka. PIO modovi (Programmable Input/Output) označavaju maksimalno vreme potrebno da se jedan ciklus čitanja/pisanja završi. Dakle, od trenutka zahteva za podatkom, do trenutka njegovog stizanja u računar, može da prođe najviše onoliko vremena koliko je propisano izabranim PIO modom. Ukoliko podatak ne stigne za to vreme, sistem će (u slučajevima starijih implementacija) svejedno pokušati da nastavi sa radom, pa može doći do gubljenja podataka. ATA specifikacija poznaje PIO modove 0, 1 i 2, sa vremenima od 600 ns, 383 ns i 240 ns, što znači da je maksimalni transfer za ova tri moda 3.3, 5.2 i 8.3 MB/s.

Alternativa za PIO je DMA (Direct Memory Access) prenos, kada se podaci prebacuju do memorije bez učešća procesora, čime se on oslobađa za druge poslove, uz ubrzanje sistema. U prvobitnoj ATA specifikaciji kreirani su DMA modovi za prenos jedne reči (Single Word DMA mode) i to modovi 0, 1 i 2, čiji su maksimalni transferi 2.1, 4.2 i 8.3 MB/s. Ista specifikacija je uvela i DMA mod 0 za prenos više reči (Multiple Word DMA mode), čiji je transfer bio do 4.2 MB/s.

Kako ove veličine danas nisu ni približne maksimalnim transferima koje disk može da dostigne, uvedena je ATA-2 specifikacija, koja uvodi PIO modove 3 i 4, sa vremenima ciklusa od 180 ns i 120 ns, odnosno maksimalnim transferima od 11.1 i 16.6 MB/s. DMA transfer je pojačan, u vidu DMA modova 1 i 2 za prenos više reči, čiji su maksimalni transferi 13.3 i 16.6 MB/s, što izjednačava PIO mod 4 i DMA mod 3 po maksimalnom transferu. Pojačana je i interna komanda za identifikaciju, na osnovu koje se uređaji koji koriste ATA-2 interfejs mogu predstaviti, odnosno učestvovati u plug-and-play okolini, a uveden je i LBA sistem za translaciju fizičkih parametara diska (broj glava, cilindara i traka), čime su podržani diskovi kapaciteta preko 504 MB. Kada bismo gledali samo ove specifikacije, reklo bi se da danas postoje IDE diskovi koji mogu da dostignu stalni transfer od 16.6 MB/s, što i jeste i nije tačno.

Da još jednom naglasimo, ATA i ATA-2 specifikacije pre svega definišu način komunikacije diska sa ostatkom sistema, baš kao što PIO modovi definišu brzinu ove komunikacije ili, prema onome što smo do sada govorili o načinu rada diska, brzinu od keša diska do ostatka sistema. Ako se podatak nalazi u kešu, a izabrana je komunikacija prema PIO modu 4, podaci se zaista mogu prebaciti brzinom od 16.6 MB/s. Ako podatak nije u kešu, disk mora da pomeri glavu na potrebnu traku, sačeka da se rotacijom pronađu željeni sektori, pročita ih i tek onda, preko keša, prosledi ostatku sistema. U ovom slučaju transfer ne može ni u kom slučaju biti jednak 16.6 MB/s, već brzini kojom disk pronalazi podatke, što je znatno manje. PIO modovi, dakle, označavaju pre svega maksimalnu brzinu transfera već pročitanih podataka od diska do sistema, a takva situacija je ređa nego čitanje novih sekvencijalnih ili slučajno raspoređenih podataka.

Od ATA do EIDE

Novija revizija ATA specifikacije je ATA-3, koja poboljšava pouzdanost rada u najbržim PIO modovima, SMART (Self Monitoring Analysis and Report Technology) tehnologija koja omogućava diskovima da samostalno pronalaze i identifikuju potencijalne kvarore na sebi, ali ne i nove PIO modove. Novih PIO modova po svemu sudeći neće ni biti, već će se u potpunosti preći na DMA komunikaciju. U poslednje vreme se pojavila i ATA-33 specifikacija, koja nudi komunikaciju brzinom od 33 MB/s...

I tako dođosmo do tačke u kojoj ćemo rešiti dilemu EIDE skraćenice. Reč je o marketinškom triku Western Digital koncerna, koji je pod ovim nazivom samo ujedinio ATA-2 i ATAPI (ATA Packet Interface) specifikaciju, i predstavio to kao novi standard. Sama reč EIDE potiče od Enhanced IDE; sve što se nalazi unutar već opisane ATA-2 specifikacije se nalazi i unutar EIDE, pa dalje razmatranje nije potrebno. Jedino moramo pomenuti da je ATAPI specifikacija pridodata radi mogućnosti vezivanja drugih uređaja, kao što su CD-ROM čitači, na IDE interfejs, prema ATA ili ATA-2 specifikaciji.

Sličnu stvar su, kao odgovor na ovaj potez Western Digital-a, uradili Quantum i Segate, pokazavši svoju Fast-ATA2 specifikaciju, koja je takođe bazirana na ATA-2. Potpuno je svejedno koje ime disk nosi (EIDE ili Fast-ATA2): u oba slučaja će raditi jednako dobro i ne postoji opravdanje da se neka od ovih specifikacija proglasi bržom. Osnovni razlog zbog koga je EIDE specifikacija opšte prihvaćena je što je ona bolje zaokružena i što se njen podnosilac zove Western Digital.

Visoka tehnologija

Diskovi su sve komplikovaniji: pošto je mogućnost ubrzavanja mehanike ipak ograničena trenutnim razvojem tehnologije i izrade materijala, proizvođači diskova idu na to da što više poboljšaju druga dva elementa rada diska: gustinu pakovanja podataka na ploče diska i elektroniku.

Povećavanje gustine podataka na disku do skora nije bilo moguće iz jednog vrlo prostog razloga: upisno-čitajuće glave nisu bile dovoljno precizne da podatke gušće zapišu, odnosno pouzdano pročitaju. Najnoviji izum koji omogućava gušći zapis podataka su nove glave, pod nazivom MR. Tradicionalne glave funkcionišu zahvaljujući indukciji, odnosno namotaju provodnika u kojima se, prilikom prolaska kroz promenljivo magnetno polje, indukuje struja. Zapisivanje se vrši preko istih namotaja, ali obratnim postupkom: struja u namotajima generiše magnento polje, koje ostavlja namagnetisani trag na ploči diska.

Ovaj metod ima značajna ograničenja: da bi se povećala gustina podataka, treba preciznije zapisivati magnetne zapise, a to zahteva veću preciznost. Istovremeno, čitanje gušćih zapisa zahteva više namotaja radi povećavanja osetljivosti glave na podatke velike blizine. Treća nezgodna osobina ovih glava je u veličini: one su obično veće po gabaritu od trake na kojoj upisuju/čitaju podatke, te je zbog uobičajenih mehaničkih potresa teško pozicinirati ih na tačnu putanju.

MR glave za čitanje koriste magneto-rezistivni element, koji je daleko manji po gabaritu od glave sa namotajima provodnika i samim tim se lakše pozicionira. Osobine ove glave (promena rezistivnosti u zavisnosti od magnetnog polja) omogućava preciznije čitanje podataka. Glava za pisanje je ostala u tradicionlanoj izvedbi, ali sa dovoljno malo namotaja (deset, čak) da generisano magnento polje bude minimalno. Dakle, današnje MR glave se, za razliku od tradicionalnih, sastoje od dva elementa.

Povećavanje gustine zapisa omogućava proizvodnju diskova većeg kapaciteta i velike uštede, ali ne uvek na radost korisnika. Uštede dolaze od činjenice da se sada na manje ploče spakuje ista količina podataka što, kao što smo videli, vodi neznatnom pogoršanju performansi. Zahvaljujući većoj gustini pakovanja, proizvođači su zaključili da mogu da smanje broj obrtaja diska, pošto matematika kaže da će dobijene performanse tek neznatno biti lošije od ranijih. Ova kombinacija, kao što smo videli u našem razmatranju nehaničkih osobina, nije baš idealna, ali funckioniše: diskovi sa MR glavama su zaista tek neznatno sporiji od ranijih proizvoda, a donose daleko veći kapacitet.

Na testu

Dvanaest novih IDE diskova smo testirali na uobičajeni način. U naš test sistem, formiran oko brze Biostar MB8500TUC ploče sa 512 KB keša i 32 MB EDO memorije, postavljali smo jedan po jedan disk i na njih instalirali potreban softver. Testove u realnom radu smo vršili u Windows 95 okruženju sa FAT32, a svaki od diskova je formatiran na jednu particiju maksimalne veličine. Instalirani softver je bio skromnih gabarita, tako da smo svo testiranje vršili na najbržem delu diska.

Razdvojili smo fizičke karakteristike diska od onih u realnom radu. Mehaničke karakteristike nam omogućavaju da sagledamo koji je disk najbrži, bez ikakvog mešanja prisutnog softvera u sistemu. Ipak, danas gotovo svako koristi softverski keš, recimo Smartdrive za DOS ili ugrađeni keš u Windows 95 okolini. Tada do izražaja dolazi saradnja diska sa kešom, dok fizičke karakteristike ponešto gube na značaju: pošto se podaci često nalaze u kešu, zahtev za čitanjem ili pisanjem uopšte i ne dođe do diska. Naravno, u trenucima kada podataka u kešu nema, do izražaja dolaze mehaničke osobine koje tada mogu predstavljati razliku između brzog i vrlo brzog diska.

Stalno postoji opasnost da posmatranjem pogrešnih veličina dođemo do pogrešnih rezultatata. Recimo, većina diskova danas ima vreme slučajnog traženja ispod 10 ms, što ne znači da su svi oni jednako brzi. Slično, ni ogroman baferizovani transfer (o kom smo već govorili u razmatranju teorije rada hard diska) ne znači da takav disk zaista briljira, niti da dva diska koji postižu jednak transfer rade jednako brzo. Ukratko, nas interesuje realni rad diska, bez instaliranog softverskog keša.

Za testiranje smo koristili standardne programe, počevši od poznatih Coretest, Hardtime i WinBench 9.0 za DOS, do WinBench 97 i nove verzije našeg DiskEnergy testa za Windows okolinu. Ukupnu ocenu smo doneli na osnovu kombinacije rezultata, a sa tendencijom da između dva diska sa približno istim rezulatima u realnom radu (dakle, sa upotrebom keša) za bržeg proglasimo onoga koji je mehanički jači. Tu smo se u velikoj meri oslonili na naš DiskEnergy, koji pokazuje kombinacije svih ovih vrednosti, zahvaljujući posebno osmišljenom algoritmu ispitivanja diska.

Rezultati

Test je obuhvatio četiri Quantum Fireball TM diska koji, nasleđujući prethodnu Fireball seriju, uvode MR glave, manju brzinu rotacije i više gigabajta. Svi TM diskovi rotiraju 4500 puta u minutu i imaju 128 KB keša, sa prilično ujednačenim perfromansama. Kao što smo u ranijim testovima primetili, mada ovi diskovi jesu mehanički vrlo brzi, zbog povećanja gustine i smanjivanja broja obrtaja ploča, u realnom radu tek sustižu Fireball diskove prethodne serije, pa su na nivou najbržih diskova drugih prozivođača.

Na testu se iskristalisala jedna nezgodna razlika. Dok smo prethodni put bili razočarani brzinom TM serije diskova, ovaj put su nas tri od četiri diska iznenadila, postigavši sjajne rezultate. Štaviše, disk koji je na prethodnom merenju bio primetno sporiji od stare Fireball serije je i dalje sporiji, a to je primerak TM1280A proizveden, kao i prethodni put, u Singapuru. Preostala tri diska, od kojih je TM2110A i prošli put bio na testu, ovaj put stižu iz Japana i po perfromansama briljiraju. Da li je ovo poreklo razlog skoka performansi (mada je sve to u opsegu od par procenata), ili jednostavno činjenica da su diskovi novije serije, vreme će pokazati.

Na testu se našlo i šest Western Digital diskova, iz sve tri poznate serije i svih danas zanimljivih kapaciteta. Ovi diskovi rotiraju brzinom od 5200 obrtaja u minuti, imaju po 128 KB bafera i vrlo dobre mehaničke karakteristike. Western Digital diskovi nisu pokazali najviše mehaničke karakteristike, ali to je zapravo i osnovni razlog zbog koga WD diskovi rade stabilno i dugo: manja brzina i naprezanje znače duži radni vek. U realnom radu WD diskovi ni malo ne zaostaju za brzim Quantum primercima, a razlike se često nalaze u granicama greške samih testova, dakle 2-3 procenta.

Testovi mehaničke brzine daleko manje zavise od trenutnog stanja sistema ili keša, tako da tu sa sigurnošću možemo primetiti razliku od preko tri procenta u korist Quantum diskova. Ova razlika, napomenimo još jednom, skoro nikako ne može da se primeti u realnom radu, te zaista nije lako reći koji od diskova predtavlja najbolje rešenje, osim u slučaju nekih posebnih poslova na računaru koji u velikoj meri zavise od rada hard diska.

Konačno, tu je i jedan Fujitsu M1624TAU, koji je i pored MR glava zadržao 5400 obrtaja u minutu, uz keš od 128 KB. Ovaj disk se pokazao vrlo dobro, radeći tek neznatno sporije od suparnika, dok se po mehaničkim osobinama nije izdvojio ni po čemu. Nažalost, naši opsežni testovi su pokazali da u realnom radu ovaj disk ipak zaostaje za ostalima, te da nije idealan izbor za onog korisnika koji od svog diska očekuje najveću moguću brzinu. Dopao nam se i vrlo prijatan, tih zvuk diska, koji obično ukazuje na preciznu mehaniku.

Težak izbor

Nakon završenih testova, ostali smo u pravoj nedoumici. Već smo navikli da Quantum diskove proglašavamo za pobednike brzine, što se ponavlja i ovoga puta. Da li je razlog za vraćanje ovih diskova na presto njihovo poreklo, ili zrelost proizvoda, to ćemo tek videti, ali svakako treba istaći podatak da su razlike o kojima govorimo u opsegu od oko tri procenta, što je veličina koju prosečan, pa i napredan, korisnik teško može da primeti.

Naše stanovište je da danas kapacitet diskova znači korisniku više nego par procenata razlike u brzini. Moderni operativni sistemi, kao što je Windows 95, i velike količine memorije skoro potpuno anuliraju manje razlike u mehaničkim osobinama diskova. Upravo zbog toga, a na osnovu rezultata, ovaj put moramo reći da najmanje dva diska na ovome testu zaslužuju našu preporuku: WD AC33100 i Quantum Fireball TM3200A. Oba diska su kapaciteta preko 3000 MB, cena po megabajtu je najniža, u realnom radu postižu praktično identične rezultate, a razlika od oko 3% mehaničke brzine u korist Quantum diska nije odlučujući faktor, osim za onog korisnika koji se bavi poslom koji zaista zavisi od brzine diska.

Završimo ovaj tekst konstatacijom da se hard diskovi danas nalaze na vrhuncu trenutne tehnologije i da dalja mehanička ubrzavanja neće biti laka. Očekuje se još izvesno povećavanje gustine pakovanja podataka, a za dalja poboljšanja potreban je neki tehnološki prodor. Oni kojima su već sada potrebni veći kapaciteti i brzine svakako će biti zainteresovani za tekst koji pripremamo za sledeći broj "PC"-ja, kada ćemo videti da za SCSI diskove ni brzina rotacije od 7200 obrtaja u minuti nije neobična stvar...

Tabela 1

	Kapacitet	Seek	Brzina	Veličina	Maksimalni	Cilindara
			rotacije	bafera	transfer
Quantum TM2110A	2014	8.5	4500	128	16.6 MB/s 	4092
Quantum TM3200A	3067	8.7	4500	128	16.6 MB/s 	6232
Quantum TM1280A	1222	9.9	4500	128	16.6 MB/s 	2482
Quantum TM1700A	1628	8.9	4500	128	16.6 MB/s 	3309
WD AC22100	2014	9.9	5200	128	16.6 MB/s 	4092
WD AC21600	1549	9.5	5200	128	16.6 MB/s 	3148
WD AC21200	1222	9.7	5200	128	16.6 MB/s 	2484
WD AC32500	2441	10.8	5200	128	16.6 MB/s 	4960
WD AC33100	3020	11.1	5200	128	16.6 MB/s 	6136
Fujitsu M1624TAU	2014	8.9	5400	128	16.6 MB/s 	4092

Tabela 2

	HighEnd	Business	WB 9.0	Disk
	Winmark97	Winmark97 	no cache	energy
Quantum TM2110A	2380	749	273.59	1000
Quantum TM3200A	2400	751	261.64	998
Quantum TM1280A	2300	728	258.02	958
Quantum TM1700A	2380	752	267.73	997
WD AC22100	2330	763	224.16	951
WD AC21600	2370	753	225.75	965
WD AC21200	2330	742	215.96	945
WD AC11200	2460	742	227.88	984
WD AC32500	2390	765	218.52	974
WD AC33100	2370	768	220.62	981
Fujitsu M1624TAU	2140	655	218.17	882

Korisne adrese

Adacom, Kneza Miloša 9/V, Beograd, tel: 011/3241-496, 629-233

Cores, Maršala Tolbuhina 31, Boegrad, tel: 011/444-3331

Digit, Maršala Tolbuhina 57, Beograd, tel: 444-8009

Mikro računari, 29. novembra 73, Beograd, tel: 011/343-940

© 1995-2024 PC Press. Sva prava zadržana.