|
Računari dugo nisu bili u krugu interesovanja prosečnog političara; izuzetak je (neuspeli) pokušaj uvođenja nesrećnog standarda JRS-33. Tako su programeri ostavljeni da na miru pišu i eventualno prodaju svoje programe, a programiranje se, kao privredna delatnost, vodila iza jorgandžija i grnčara pod stavkom „ostale nepomenute delatnosti“. Kada sam pre izvesnog vremena čuo predstavnika aktuelne vlasti kako u izjavi sasvim pravilno upotrebljava reč „softver“, i to još zajedno sa „naša velika šansa“ i „razvoj“, bilo mi je jasno da se nešto menja. Ne treba očekivati čuda, ali čak i malo dobre volje je nešto, zar ne?
Dobra namera
Vreme je prolazilo, a ništa značajno se nije dešavalo – nastavljamo borbu sa novim propisima koje valjda i njihovi autori sve teže prate. Nema više raznih poreskih stopa, svuda je porez 20%. Odlično, pomnoži se cena sa 0.2 i to je to! Samo da nije cigareta, kafe i Mobiklik kartica, koje se vode malkice drugačije, pa još po opštinama.
Sledeći korak su bile plate, tradicionalno mesto za isprobavanje najneverovatnijih konstrukcija koje se ne mogu opisati poznatim matematičkim modelima. Novi sistem podrazumeva i nove obrasce koje treba napraviti: OZ, OD, OPJ... Taman smo to završili, kad izlazi propis da nešto više nije potrebno, a nešto drugo treba menjati. Pri tom se pravi čuveni bag u OD obrascu – nepoznati kreator zaboravlja da ažurira brojač AOP pozicija, pa tako imamo redne brojeve 01, 09, 10... Obračun osnovnih sredstava vraća se na metod ukinut pre par godina (od tada čuvam sorsove nekoliko godina unazad). Za Novu godinu iznenađenje: hitno treba menjati obrasce za tekući obračun, jer stari nisu u skladu sa tamo nečim. Koliko sam obavešten, ni ti novi nisu usklađeni sa međunarodnim standardima, pa me interesuje čemu je služila takva prepravka? Krajnje je vreme da se kod donošenja propisa angažuje profesionalni informatičar koji pravim savetom može da uštedi ogromne pare neophodne za prepravke knjigovodstvenih programa.
Softver (ni)je osnovno sredstvo
Negde u međuvremenu, donet je potpuno neshvatljiv propis da softver nije osnovno sredstvo ako se ne kupi zajedno za računarom. Tako je kupac morao da plati dodatnih 20% na cenu softvera, ali samo ako softver kupi od softverske firme (znači proizvođača). Ako kupi računar i softver, poreza nema. Paradoksalno, tako su moćniji i brojniji prodavci hardvera došli u daleko povoljniji položaj nego malobrojni proizvođači softvera.
Ima li ova zemlja „softversku industriju“ i u kakvom je ona stanju? Niko nije istražio koliko ima softverskih firmi, koliko ljudi one zapošljavaju, koliko je nezaposlenih u toj oblasti, kolika je uspešnost realizacije većih projekata... Bojim se da bi nas rezultati ovih istraživanja gorko razočarali. Ako zanemarimo poetske predizborne izjave i našminkane sajamske prezentacije, naša softverska industrija je verovatno, baš kao i ostatak privrede, u jadnom stanju. Kadrovski je prepolovljena, jer se u proteklom periodu radilo o najatraktivnijem zanimanju za odlazak u svet. Novčano je desetkovana, jer se radi o jednom od najpotcenjenijih poslova. Softverska firma istih kapaciteta kao neka omanja radnja zarađuje nekoliko puta manje novca. Zabrinjava što neke firme koje su se godinama bavile softverom polako prelaze na druge delatnosti – izrada softvera je neisplativa.
Postoje sposobni pojedinci, ali sasvim je drugo pitanje da li smo sposobni za savladavanje velikih projekata. Decenija iza nas je ostavila tragove: više nije lako naći kvalitetne programere, naročito sa iskustvom. Obrazovanje u ovoj oblasti je stagniralo: bez obzira na eksploziju računarskih kurseva, kvalitet je na zabrinjavajućem nivou. Značajan broj programera nalazi posao u stranim predstavništvima, gde dobijaju solidne uslove i plate. Međutim, uglavnom se radi o prostom kodiranju, a taj posao na Zapadu vredi nekoliko puta više, pa je jedini razlog za angažovanje YU kadrova jeftina radna snaga, što ne donosi napredak na duži rok.
Plaćanje softvera
Zahvaljujući legalizaciji, softver je ovih dana ušao i u direktorske rečnike. Prikupljaju se informacije o tome „da li će biti stroge kontrole“, dok o civilizacijskim i ostalim efektima na domaću softversku industriju, o kojima govore predstavnici Microsoft-a, malo ko razmišlja. Važno je dati što manje para i zadržati osnovnu funkcionalnost. Prave odluke je teško doneti, a korisnici su ostavljeni na milost i nemilost dilera softvera, kojima nije baš uvek u interesu da daju pravu informaciju. Mi smo siromašna zemlja – kada je jedna Nemačka mogla u Parlamentu da raspravlja o softveru koji će se koristiti u državnim organima, ne vidim kako bi to nama moglo da škodi. Vlada je mogla da finansira ozbiljno istraživanje o besplatnim alternativama komercijalnih proizvoda, čime bi se mogla uštedeti značajna sredstva. Umesto toga, usred legalizacije je pokrenuta inicijativa za ukidanje poreza na softver, pa su oni koji su se prvi legalizovali platili porez na poštenje, dok ostali čekaju da se porez ukine.
I tako, softverska industrija i dalje čeka „svojih pet minuta“. Sudeći po iskustvima razvijenijih zemalja, taj period neminovno dolazi. Bez podrške računara se ne može skoro ništa uraditi, a strani softver ne može rešiti sve domaće probleme. I upravo je to prostor za domaće softverske firme. Država može da im pomogne ili da ih i dalje drži u dobro zatvorenoj fijoci sa oznakom „ostale nepomenute delatnosti“.
|
