|
Osećaj da će jesen 2002. godine biti drugačija od ranijih nije me prevario. Atmosferu u informatičkim krugovima je podgrejala akcija legalizacije softvera i dobar deo ozbiljnih biznismena je shvatio da vreme kada se kupovalo na tezgama, za bagatelu, polako odlazi u nepovrat. Ljudi iz Microsoft-a kažu da u prvoj fazi legalizacija treba da obuhvati velike firme, ali kod nas postoji ogroman broj malih i srednjih preduzeća koja uspešno posluju i imaju tesne poslovne veze sa inostranstvom. Takve firme više ne žele da njihov informacioni sistem bude gomila PC-jeva u najboljem slučaju povezanih kablovima o koje se svi sapliću.
Moj prijatelj, inače jedan od retkih konsultanata koji je uspeo da poslovno preživi poslednju deceniju, nazvao me je nedavno i poželeo da porazgovaramo o novom projektu na kome radi. U pitanju je bila firma od dvadesetak ljudi, okrenuta poslovanju sa svetom. Iako se ne radi o velikom poslovnom sistemu, projektni zadatak nije bio nimalo lak: trebalo je realizovati mali informacioni sistem sa stalnim pristupom Internetu, lakim i jednoznačnim deljenjem dokumenata. Neki od tih dokumenata kreiraju se posebno napisanim softverom, a neki u standardnim Office aplikacijama. S obzirom na to da inostrani partner traži mogućnost da preko Interneta prati ponudu domaćih firmi koja se stalno menja, trebalo je razmišljati i o Web-u. Jednom rečju – u srcu sistema moralo je da se nađe mesto za ozbiljno osmišljen server. Pri tom, pošto se ne radi o velikoj organizaciji, cena je bila itekako važna stavka, ne samo kroz prizmu nabavke, već i kada se govori o ukupnim troškovima eksploatacije.
Hvatanje dobrog pravca
IBM, Compaq, HP i drugi veliki proizvođači nude servere namenjene upravo ovakvim poslovnim sistemima. Na njihovim sajtovima našao sam obilje podataka, od standardnih konfiguracija, do opreme koja može da se doda kako bi se dobio računar prilagođen specifičnim potrebama. Ni nabavka više ne bi trebalo da predstavlja prepreku, pošto kod nas postoje distributeri opreme renomiranih firmi. Pregledajući prikupljene materijale došli smo do zaključka da nijedan od njih, naročito oni koje smo pronašli u magacinima distributera, ne odgovara specifičnim potrebama klijenta. Najbolja solucija bila bi kupovina rack-a i pakovanje više računara od kojih bi jedan vodio računa o Web-u, drugi radio kao file server i domen kontroler, na trećem bi se „vrtela“ baza podataka i tako redom... Rešenje je dobro ali skupo.
John Delaney, jedan od vodećih svetskih eksperata za servere, dao je nekoliko uputstava o kojima vredi razmisliti. Po njegovoj klasifikaciji u našem slučaju trebalo bi se opredeliti za manji (value, odnosno entry level) ili srednje veliki (mid-range general purpose) server. Value server, po mišljenju ovog stručnjaka, dobro će poslužiti kod radne grupe od 10 umreženih desktop računara. Zaduženja servera su deljenje dokumenata, razmena elektronske pošte i štampa, a našlo bi se i malo snage za dodatne poslove, pa čak i za pokretanje SQL servera sa manjom bazom podataka. Ove mašine su obično spakovane u odgovarajuće tower kućište u kom ima mesta za matičnu ploču sa jednim procesorom, 2 GB operativne memorije i 3 do 5 diskova. Dodatna oprema se postavlja u PCI slotove, i najčešće su to RAID kontroler, dodatna mrežna kartica, pa čak i modem, što ne bi trebalo da predstavlja problem kada na ploči već postoji pet PCI slotova. Najjači serveri iz ove klase imaju dva 64-bitna PCI slota i mogućnost ugradnje dva Pentium III ili Xeon procesora. Najveće mane ovakvih sistema su mala skalabilnost i što uz njih dobijate skroman paket softvera za monitoring i upravljanje.
Nešto veći, midrange serveri su otvoreni ka povezivanju više računara u klastere, podržavaju četiri ili osam procesora, a njihova uloga je da podmire potrebe organizacija koje imaju i po nekoliko stotina računara u mreži. SCSI hard diskovi u RAID 5 konfiguraciji, gigabitni Ethernet i slične „sitnice“ u ovoj klasi se podrazumevaju. Za naše prilike, ovakve mašine su preskupe za veliku većinu firmi.
Odluke su donete
Mišljenja uglednog kolege Delaney-a bila su od koristi, ali njegov problem je što živi u Americi gde je sve (ulice, automobili, kuće, serveri...) daleko veće nego kod nas. Entry Level server mogao bi da bude pravi izbor, ali s obzirom na to da razmatramo organizaciju sa dvadesetak računara, trebalo je osmisliti odgovarajući sistem. U prvom koraku znali smo da je izbor samostojećeg kućišta jedini prihvatljiv i to je bio dobar početak. Pošto serverske aplikacije koje je trebalo koristiti nisu bile preterano zahtevne po pitanju procesorske snage, učinilo nam se da Pentium III predstavlja optimalan izbor. Što se tiče memorije, naša razmišljanja su se kretala između 256 MB i gigabajta, a 512 MB ECC RAM-a proverenog proizvođača je, kao srednje rešenje, bio definitivan izbor.
Pitanje hard diskova je izazvalo najviše polemike. Moj prijatelj, informatičar starog kova, bio je kategoričan: ništa osim SCSI diska nije dovoljno dobro da bi se našlo u serveru. Ovi diskovi su skupi, bio je moj argument, a za cenu jednog možemo da kupimo bezmalo dva ATA diska i da formiramo mirror konfiguraciju čime ćemo unaprediti pouzdanost sistema. Što se ostalih komponenti tiče, jasno je bilo da nam je potreban 100 Mbps mrežni kontroler velike propusne moći. Serverska mrežna kartica je skupa, ali za nju nema alternative.
 |
Zahtev za ponudu odgovarajućeg servera poslali smo na niz adresa i čekali brzi odgovor. Sve predložene konfiguracije bile su za poštovanje, pre svega zato što su firme poput IBM-a, Compaq-a ili Fujitsu-Siemens-a odavno dokazale da znaju kako treba da izgleda server za manje firme. Jedini problem je što nijedna konfiguracija koja je bila raspoloživa u kratkom roku nije odgovarala svim potrebama i trebalo ju je nadograditi, a nabavka dodatnih delova traje i uz to „zida“ cenu. Našu pažnju je privukao jedan telefonski poziv: „Zdravo, imam nešto što bi moglo da bude interesantno“, spremno je rekao Dejan Sklopić iz “Desk”-a: „Svrati da vidiš o čemu je reč.“
Nije prošlo ni sat vremena, a u njegovoj kancelariji sam razgledao „Desk“-ov server sastavljen od originalnih Intel-ovih komponenti. Da budem precizniji – najveći svetski proizvođač čipova u svom proizvodnom programu ima serverske konfiguracije koje uključuju nekoliko matičnih ploča i kućišta u obe izvedbe, dakle tower i za montažu u rack-ove. Ostatak „Desk“ dopunjava komponentama visoke klase.
Posle kraćih konsultacija, dogovorili smo se da na test uzmemo dve konfiguracije. Jedna je sa matičnom pločom SAI2 koja je predviđena za ugradnju do dva Pentium III procesora (mi smo je opremili jednim, koji radi na 1.13 GHz) i do 2 GB ECC PC133 SDRAM memorije. Čipset je dobro poznati Intel ServerSet III LE. Na njoj je još LSI Logic LSI20160 SCSI kontroler i Intel PRO 82559 serverska mrežna kartica. Računar smo opremili sa 512 MB Kingston memorije, dva Maxtor (Quantum) Atlas 10K SCSI hard diska od po 36 GB (mirroring je ostvaren preko Windows 2000 Server-a), Teac-ovim CD čitačem i standardnim flopijem.
 |
Drugi računar je bio napravljen „meni za dušu“, uz sumnjičavo mahanje glavom mog prijatelja. Ovog puta matična ploča S845WD1-E je bila predviđena za ugradnju jednog Pentium 4 procesora (naš izbor je bila boxed varijanta na 2 GHz) i do 2 GB ECC DDR200/266 memorije, što znači da je čipset i845E. Na matičnoj ploči su se još „baškarili“ ATA RAID kontroler i dva Intel PRO/100+ serverska mrežna kontrolera sa 82550PM čipovima. Kao i u prethodnom slučaju, sliku na monitoru obezbeđuje ATi Rage Pro čip, a tu je i AGP 4x slot koji teško da će biti upotrebljen na serveru. Za razliku od 2-procesorske ploče na kojoj su dva 64-bitna i četiri 32-bitna PCI slota, ovde su postojala samo tri slota sa užom magistralom. Za ovaj računar izabrali smo dva IBM-ova IDE diska od po 60 GB i pola gigabajta kvalitetne Kingston DDR ECC memorije.
Oba računara su spakovana u Intel-ovo SC5100 kućište koje uliva poverenje. Ovo kućište se proizvodi u dve verzije – samostojećoj i za montažu u rack (visina 4U), a dobra stvar je što postoji dodatni kit koji prvu verziju pretvara u drugu. Veoma je prostrano (21.8×44.5×68.3 cm), pa u njemu ima mesta za pet fiksno postavljenih hard diskova, odnosno za 5 ili 10 hot-swap SCSI diskova, tri 5.25-inčna uređaja i flopi. Ispod rešetkastih vrata koja se zaključavaju skriveni su tasteri za uključivanje i reset, kao i prostor za dva USB konektora. Napajanje je 300 W, a kao opcija se nudi dvostruko hot-swap napajanje od 350 W. Sistem za hlađenje je sa pet ventilatora visokog kapaciteta.
Power ON
Test poligon je bila već postavljena mreža sa sertifikatom za kategoriju 5E u koju je bilo priključeno 14 desktop računara i ruter za vezu sa Internetom. Odlučili smo da na serveru pokrenemo Microsoft SQL Server 2000 sa dve baze podataka, e-mail i Web server. Naravno, deo diska je dodeljen korisnicima za čuvanje fajlova, a računari su dobili zadatak da kontrolišu rad laserskog štampača direktno vezanog na mrežu. Dakle, sasvim pristojno opterećenje za ovu klasu servera.
Bez obzira na izbor matične ploče i procesora, serveri su se prilično lako izborili sa postavljenim zadatkom. Nije da nismo notirali razliku u performansama, ali ona je bila primetna samo kada je preko 10 korisnika istovremeno izdavalo zahteve za upisom ili čitanjem podataka sa diskova. Tu je SCSI tehnologija i dalje u prednosti, ali već smo se složili da su kompromisi u našem poslu neminovni. Dobra stvar je što ploča S845WD1-E ima IDE RAID kontroler, jer da smo i taj posao prepustili procesoru i operativnom sistemu, razlika u performansama bi bila očiglednija.
Sve u svemu, Intel je ponudio odlično rešenje za server kakav bi u domaćim uslovima mogao da postane pravi hit. Lako ga je konfigurisati prema specifičnim potrebama, a kvalitet je na nivou koji se očekuje od ove klase računara. Ni cena nije visoka – razlika u odnosu na modifikovani desktop računar sličnih karakteristika nije vredna gubitka na pouzdanosti i ukupnoj prilagođenosti hardvera serverskim zadacima. Konfiguracija sa SAI2 matičnom pločom je naprednija, ali i skuplja za oko 40 hiljada dinara. Za mrežu firme koja ne planira širenje informacionog sistema u kratkom periodu, o ovoj uštedi vredi razmisliti.
Korisne adrese:
Desk
http://www.desk.rs
|
