 |
Poslednjih nekoliko godina na tržištu PC procesora obeležila je konstantna trka za brzinski tron između Intel-a i AMD-a, u kojoj su stalno preticali jedan drugog, ali gledano na duge staze, ravnoteža nijednog trenutka nije bitnije narušena. Verovatno zbog toga treba odati priznanje AMD-u, koji kao relativno mala firma toliko dugo uspeva da opstane kao ravnopravan takmac gigantu kakav je Intel. U trenutku kada se Pentium 4 pojavio (takt je tada bio 1.3 GHz) u Intel-u su odahnuli, jer je delovalo da su radikalnom promenom arhitekture procesora svi njihovi problemi sa dostizanjem (znatno) viših taktova rešeni. Do te suštinske modifikacije arhitekture kod AMD-a nije došlo do današnjih dana, pa skeptici već odavno prognoziraju "kraj" Athlon familije. Prvo se govorilo kako nema teoretske šanse da Athlon dostigne takt od 2 GHz, ali je prelazak na 0.13 mikrometarski proces proizvodnje očigledno pomerio granice. U tom iščekivanju "kraja Athlon-a" stalno se pojavljuju brži procesori, koji još uvek uspešno pariraju Pentium 4 procesorima koji rade na znatno višem taktu.
Na drugoj strani, i Intel se bavio optimizacijama svoje procesorske arhitekture, od kojih je kao najznačajnije unapređenje pojavom procesora na 3.06 GHz predstavljena HyperThreading tehnologija. Govorilo se kako će HTT konačno Pentium 4 učiniti brzinski nedostižnim za konkurentske proizvode, ali s obzirom da je Intel veliki majstor u marketinškoj eksploataciji bombastičnih pojmova (sećate se možda NetBurst-a, koji je obećavao da će sa Pentium-om 4 Internet u vašem računaru prosto "eksplodirati"), najmanje što je na nama da uradimo jeste da pokušamo da proverimo te navode u praksi. Za početak, da vidimo šta nam novo nude Intel i AMD...
Multiprocesiranje ili keš memorija?
Od vremena prvih Pentium-a 4 tehnologija je prešla popriličan put. Takt je porastao sa 1.3 na 3.06 GHz (uz perspektivu skore pojave procesora na 3.2 i 3.4 GHz), magistrala je porasla sa 100 na 133, a sada i na 200 MHz (tj. 400-533-800), proizvodni proces je unapređen sa 0.18 na 0.13 mikrometara, a Intel je u međuvremenu i napustio priču o RDRAM memoriji zarad poklanjanja punog poverenja DDR-u u trenutku kada se pojavio prvi Intel-ov dual-channel DDR čipset zvani E7205 ili Granite Bay. Paralelno sa time, svi Pentium 4 procesori brži od 3 GHz imaće sposobnost da rade u HyperThreading-u, koji je na nivou čipseta podržan još od poslednjih varijanti i845 familije. Šta je, zapravo, HyperThreading?
Najjednostavnije rečeno, u pitanju je sposobnost procesora da paralelno procesira više instrukcija, odnosno da za započinjanje sledeće ne mora da čeka završetak prethodne. Ako vas ovaj opis asocira na multiprocesiranje bez potrebe za nabavkom dodatnih procesora, potpuno ste u pravu. Međutim, odgovor na pitanje koliko će to boljitka doneti korisnicima jednako je slojevit kao i svojevremene dileme da li vam je za posao koji radite od koristi višeprocesorski PC. Iz brojnih uporednih testova moglo se zaključiti kako je relativno mali broj primena u kojima multiprocesiranje donosi korist. Za razliku od jednoprocesorskog računara, višeprocesorski će raditi transparentnije, odnosno dok je jedan procesor okupiran nekom zahtevnom operacijom (na primer 3D renderingom, kompajliranjem), nećete osetiti usporenja u drugim poslovima.
Za kućne i većinu poslovnih korisnika realna korist od rada na višeprocesorskom sistemu bila je bliska nuli i nije opravdavala poskupljenja do koga dovodi nabavka ovakvog računara. HT tehnologija menja računicu - jedna potencijalno korisna opcija dobija se praktično besplatno, tako da više nije preterano bitno koliko često će ona doneti stvarni boljitak u onome što radite. Naravno, od HTT-a ne treba očekivati čuda - tehnologija samo liči na multiprocesiranje, utoliko što dovodi do boljeg iskorišćenja potencijala procesora i eliminisanja praznog hoda, ali jedan procesor još uvek nudi samo ukupnu snagu - jednog procesora.
AMD-ov Athlon je takođe prešao dug put kako bi stigao do najnovije varijante bazirane na Barton jezgru. Međutim, u odnosnu na svima dobro poznatu varijantu Athlon XP procesora izrađenu u 0.13 mikrometarskom procesoru i baziranu na Thoroughbred jezgru, Barton se ne razlikuje bitno. Jedina promena je dodavanje još 256 KB L2 keš memorije, što čini ukupno 512 KB. Naravno, ubrzanje magistrale sa 133 (266) na 166 (333) MHz doprinelo je rastu performansi, ali ono suštinski nema veze sa arhitekturom procesora. Uskoro treba očekivati i prve Athlon XP procesore koji rade na magistrali od 200 (400) MHz.
Koliko je dupliranje L2 keša korisno za rast performansi? Sudeći po činjenici da su u AMD-u odlučili da procesor koji radi na realnom taktu za 66 MHz nižem od prethodnog (Athlon XP 3000+ radi na 2.17 GHz, za razliku od XP 2800+ koji radi na 2.25 GHz), očekivanja proizvođača su poprilična. Koliko su realna? Mišljenja stručne javnosti po ovom pitanju su podeljena, a rezultati testiranja neujednačeni. AMD-ov rejting sistem, koji je nekada Athlon XP procesorima davao sasvim solidnu marginu nad Pentium 4 procesorima deklarisanog takta, danas čini oznaku + praktično suvišnom. Tome su verovatno doprinela i diskretna ubrzanja koja je HT tehnologija donela Pentium 4 procesorima. Međutim, ako uporedimo uticaj većeg keša i HTT-a na rast performansi, nesumnjivo je da ćete od većeg keša mnogo češće videti konkretnu korist nego od HTT-a. U svakom slučaju, HTT i povećanje količine keša predstavljaju dobrodošla unapređenja, a oba proizvođača obećavaju da će njihovi budući procesori posedovati i jedno i drugo. Pogledajmo šta kažu naši brzinski testovi.
Athlon XP drži korak
 |
Potrudili smo se da za potrebe ovog testa obezbedimo što sličnije uslove, kako bi poređenje bilo što relevantnije. To konkretno znači da je korišćena ista grafička kartica (Asus V9900, bazirana na GeForce FX 5800 čipu), kao i isti memorijski moduli (2*512 MB, Kingston DDR 333). U oba slučaja korišćen je čipset koji podržava dvokanalni memorijski rad: za Pentium 4 to je bila Asus ploča bazirana na Intel E7205 čipsetu, dok je za Athlon XP (Barton) korišćena Soltek ploča bazirana na nForce 2 čipsetu. Oba procesora, kao i memorijski moduli, radili su sa standardnim brzinskim podešavanjima. Na ovakvu selekciju komponenti možda bi se mogla uputiti primedba da bi Pentium 4 procesor verovatno u kombinaciji sa nekom i850E pločom i RDRAM memorijom dao nešto bolje rezultate, ali pitanje u kakvoj je to korelaciji sa onime što potencijalni korisnici mogu realno očekivati, pošto je i Intel napustio podršku za RDRAM, pa se takve ploče i memorije praktično više i ne mogu kupiti. Čini nam se da je poređenje korišćenjem iste memorijske tehnologije ipak relevatnije od merenja teoretskog maksimuma performansi neke od platformi.
Za deteljne rezultate testova, dijagrame performansi i njihovu analizu pogledajte junski broj časopisa "PC".
Korisne adrese:
CT Computers
Vladimira Popovića 8, Beograd
tel: 011/2015-555
Desk
http://www.desk.rs
|
