Kako se kalio DVD

Ideja je zvučala prirodno: izabraćemo distribuciju Linux-a koja je najbolje prilagođena potrebama poslovnog korisnika, dopuniti je opsežnom kolekcijom softvera za Linux i Windows, kombinovati sa elektronskim izdanjem „PC“-ja, snimiti sve to na DVD-R disk i poslati ga u proizvodnju. Višegodišnje iskustvo u osmišljavanju i realizaciji projekata koji se oslanjaju na nedavno promovisane tehnologije naučilo me je da se stvari nikada ne završavaju lako, ali priznajem da nisam očekivao da će put do DVD-a biti toliko trnovit.

Kada razmišljam unazad, možda je trebalo da očekujem više problema. Dobro se sećam početka 1996. i prvog domaćeg CD izdanja kojim smo propratili knjigu „Internet“. Pisanje programa za download Web prezentacija predstavljalo je ozbiljan zadatak koji je morao da rešava ogromne nizove izuzetaka (tada na tržištu nije bilo pogodnog Web spider-a), linkovi prema inostranstvu bili su toliko spori da je prenos podataka trajao danima, ali je najveći problem nastupio tokom snimanja master CD-a koji je, u organizaciji firme „Imtel“, trebalo da putuje na Daleki Istok radi umnožavanja. Pokazalo se da nijedan tadašnji program za snimanje CD-ova ne može da generiše ISO image koji sadrži 45.000 fajlova. Najzad smo uspeli da generišemo ISO fajl iz jednog programa, po prvi put primetivši ozbiljnu korist od nedavno promovisanog Windows-a 95 (programi koji su „pucali“ pod teretom 45.000 fajlova radili su pod „proverenim“ Windows-om 3.11), a onda da ga snimimo na disk iz drugog programa, pre čega je u hederu trebalo hex editorom promeniti jedan bajt (Zašto? Ko bi znao... Kako smo došli do te ideje? Ne želite da znate – odiseja je trajala nedeljama). Ove godine očekivao nas je deja vu efekat, ali na DVD nivou.

Kako boot-ovati?

Posle analize distribucija Linux-a, Vlada Ćalić je zaključio da Mandrake predstavlja najbolje zaokruženu celinu prilagođenu potrebama firmi. Prenos aktuelne verzije distribucije (tri CD-a), nije predstavljao problem zahvaljujući izdašno dimenzionisanom linku SezamaPro; stvar je prošla toliko dobro da smo je ponavljali tri puta, pošto su tokom „porođajnih muka“ DVD-a izašli Mandrake 9.0 i 9.1. Uzgred smo potvrdili saznanje da FTP ne garantuje ispavan prenos fajla – jednom je neki od image-a prenesen bez prijavljenih problema, ali je fajl bio loš i valjalo ga je prenositi ponovo.

Kada se, prvih dana novembra, sve skupilo na gomilu, trebalo je „samo“ preneti CD-ove na disk i snimiti DVD. Uz tadašnji 1x DVD-R pisač posao je obavljen prilično efikasno, ali ne i uspešno – boot računara sa diska snimljenog iz aktuelne verzije paketa Nero jednostavno nije uspevao. Analiza problema pokazala je da DVD treba snimiti u nekom od Linux kompatibilnih fajl-sistema, a zahtev da on bude čitljiv i pod Windows-om najzad nas je opredelio za ISO9660 sa Joliet (za Windows) i Rock ridge (Unix) ekstenzijama i El Torito boot zapisom. Nažalost, tadašnji Nero i Easy CD Creator to nisu mogli da obezbede; štaviše, pokušaji snimanja butabilnih DVD-ova davali su veoma neobične poruke o greškama, koje su se svodile na to da Nero misli kako hoćemo da snimimo CD (a ne DVD), a onda odbija da to uradi jer fajlova ima „malo“ više od 700 MB.

Najzad smo zaključili da poslu pristupamo sa pogrešne strane – umesto što pokušavamo da proizvedemo Linux disk koristeći Windows alate, logičnije je da radimo pod Linux-om koji, valjda, najbolje podržava svoje fajl- sisteme. I tako smo sačekali da završimo poslove oko seminara PLUS 2003 i „prebrinemo“ januarske praznike, pa počeli od početka, na novom računaru koji nam je PC Centar ljubazno pozajmio, uz obećanje da možemo „zagaditi“ hard disk ma čime, pa čak i Linux-om.

Unix se prilično promenio od našeg prethodnog susreta – u danima kada sam učestvovao u razvoju jednog Unix računara zasnovanog na procesoru Motorola 68020 sve je bilo vezano za tekstualni mod, jedino je trebalo znati da se kuca cat umesto type, ls umesto dir i da se iz vi editora izlazi sa ZZ (velikim slovima). Sada me je dočekalo grafičko okruženje koje obezbeđuje udoban rad. Nedostaje mu nešto Windows-ovskih sitnica koje poboljšavaju produktivnost (recimo, desni /levi klikovi i dvoklikovi u Solitaire-u i FreeCell-u) i, uopšte, Windows-ovog izgleda (karte su u svim pasijansima grozno nacrtane) ali uzevši u obzir cenu... Ipak, „ispod haube“ ima mnogo više stvari koje treba raditi kroz konzolni interfejs, što mi uopšte nije smetalo.

Opredelili smo se za program mkisofs – njegov interfejs je pomalo staromodan, ali je program savršeno pravio ISO image budućeg DVD-a. Trebalo je razmišljati o parametrima, ali kada jednom sve pripremite, izmene sadržaja zahtevaju samo pozivanje komandne procedure i pokretanje cdrecord-a (još jedna procedura). I time je boot disk bio spreman. Skoro spreman.

Pokazalo se da je procedura boot-ovanja računara sa CD-a slabo dokumentovana i da se razlikuje od BIOS-a do BIOS-a. Želeli smo da, kada se računar podigne sa DVD-a, korisnik ima mogućnost da započne instalaciju Linux-a, ali i da nastavi sa podizanjem operativnog sistema, bez obzira na to da li je taj OS Windows, Linux ili nešto treće. Programi koji su korektno radili na jednom računaru „zakucavali“ su druge, tako da je bilo potrebno dosta traganja po Internetu i eksperimentisanja dok nismo došli do dobitne varijante i napravili alfa-verziju Linux DVD-a, smatrajući da su problemi uglavnom rešeni i da se možemo posvetiti ostalim sadržajima.

Elektronsko izdanje

Značajan prostor na DVD-u zauzima elektronsko izdanje časopisa „PC“ – posle četiri izdanja na CD-ovima, najzad smo imali priliku da na jedno mesto stavimo PDF fajlove svih objavljenih članaka, kako bi čitaoci mogli da pristupe ne samo tekstu, već i slikama, tabelama, dijagramima, primerima... Tehnologija pripreme elektronskog izdanja, koju je 1997. godine „podigao“ Darko Staničić (pogledajte tekst „Kako se prelamao CD“ iz „PC#30“ – imate ga na DVD-u) u međuvremenu je značajno razrađena, ali manuelnog posla i dalje ima puno – ovoga puta obavili su ga Vojislav Simić i Mališa Vučković. Uz nekoliko mojih programa koji na osnovu baze objavljenih tekstova proveravaju konzistentnost fajlova i generišu potrebne indekse i program Zorana Životića koji XTG fajlove izvučene iz QuarkXPress-a pretvara u HTML dokumente (moraćemo da pravimo novi program otkako sve veći deo preloma prelazi u Adobe InDesign) materijali su bili spremni.

Problem je nastupio kod programa za generisanje fajlova potrebnih za pretraživanje izdanja. Prema ovom softveru, koji je napisao Aleksandar Šušnjar, razvio sam gotovo emocionalni odnos. S jedne strane sam njim oduševljen, jer kroz interfejs Internet Explorer-a mogu da postavim proizvoljno složene upite, sa kombinacijama uslova i džoker znacima, i tako začas nađem potrebnu informaciju objavljenu u nekom od starih brojeva. S druge strane se tog softvera (bolje reći njegove „druge polovine“ koja generiše indekse) naprosto bojim – kod pripreme svakog elektronskog izdanja dešavalo se nešto neobjašnjivo što bi razultiralo satima ili danima grozničavog „lutanja kroz maglu“. Ni ovoga puta nije bilo „razočarenja“ – program za generisanje indeksa pozdravio me je nekim nemuštim porukama i odbio da radi.

Stvar je bila u tome što sam nakon pripreme prethodnog elektronskog izdanja promenio računar – iako sam na novi PC pobožno prekopirao Sun-ovo Java okruženje i sve SET promenljive, ispalo je da ono što je sasvim lepo radilo pod Windows-om 2000 štrajkuje ako ga suočite sa XP-om. Posle dva dana razmene e-mail poruka, telefonskih poziva pa i SMS-ova sa Kanadom gde se Šule sada nalazi, rešenje smo našli u novijoj verziji Sun-ovog Java Development Kit-a, koja se instalira tek za nijansu lakše od Linux-a. Sve je najzad došlo na mesto, a Šule je iskoristio priliku da Java apletu za pretraživanje doda još par korisnih opcija. Sve potrebne alate ću, naravno, sačuvati do sledećeg elektronskog izdanja, uz (uzaludnu) nadu da se za godinu dana neće ponovo „ubajatiti“.

Uz malo SQL-a...

I pripremu biblioteke softvera na CD-ovima godinama usavršavamo – počeli smo od tekstualnih fajlova i DOS programa, prešli na Excel i njegove makroe i najzad se opredelili za bateriju Access / SQL server. Zvuči kao „pucanje na muvu iz topa“, ali je veoma zgodno – imena i opisi programa upisani su u jednu od baza podataka Sezamovog SQL servera tako da, uz korišćenje Access programa koji je napisao Zoran Životić, može istovremeno da im pristupa više ljudi sa više lokacija. Pošto saradnici odaberu programe iz raznih oblasti, provere ih, unesu njihove opise i ostale podatke (najveći deo tog posla obavio je Dragan Petrović), dovoljno je kliknuti na taster da bi program generisao sve HTML fajlove koji čine korisnički interfejs i prekopirao datoteke u ciljne foldere. Naravno, Zoran je i ove godine modifikovao Access program prilagođavajući ga zamislima Miodraga Veselinovića, dizajnera PC-DVD izdanja.

Pošto je pomenuti Access program nešto što retko koristim, svaki put bude problema dok ne proradi, pa sam nakon pripreme prethodnog izdanja ovoga tipa napisao sebi uputstvo koje će mi pomoći da ne lutam po menijima. Uputstvo je počinjalo sa „najpre instalirati ODBC drajver za vezu sa SQL serverom, za šta se koristi Control Panel / ODBC Data Sources maska“. I tako sam otvorio Control Panel, ali tamo više nema dotične sekcije... posle malo lutanja, pronašao sam Data Sources (ODBC) u Administrative Tools folderu.

Nakon dosta vremena uloženog u prenos fajlova sa Interneta, proveru opisa i izbor onoga najvažnijeg (pokazalo se da 4.7 GB i nije tako prostrano kao što izgleda), biblioteka programa je bila spremna. Odahnuo sam – još samo da ujedinimo komponente, snimimo DVD i veliki posao je završen. Nažalost, najveći problemi tek su sledili.

A sada svi (nećemo) zajedno

Pošto smo ponovo reaktivirali test-računar i oduševili se novim, duplo bržim DVD-RW pisačem dobijenim od Pakoma (radost je malo pokvarila činjenica da novi pisač neće da prepozna diskove koje smo kupili za eksperimentisanje na prethodniku, iako su deklarisani za 2x brzine; morali smo da bacimo kutiju novih novcatih diskova i da kupimo novije, jednako deklarisane, koji za promenu rade), bilo je vreme za prvu probu. Kako bismo malo ubrzali posao, snimali smo DVD-ove na kojima se nalazi sve osim fajlova iz kolekcije, računajući da gigabajt ZIP arhiva ništa ne menja – ako radi bez njih, radiće i sa njima. Prošli smo kroz niz proba, uneli nekoliko generacija sitnih modifikacija uz naizmenično startovanje programa mkisofs / cdrecord, pažljivo isprobali butabilni DVD na nekoliko računara i sve je bilo u redu – vreme je za prvu beta-verziju PC-DVD-a.

Nije uspelo. DVD je izgledao korektno, fajlovi su mogli da se pročitaju i pod Windows-om i pod Linux-om, ali boot sa njega nije uspevao. Pošto je ISO fajla tih dana i dalje generisan iz komandne linije, Vlada Ćalić je bio suočen sa teškim pitanjem: „šta si sada otkucao drukčije nego prošli put?“ Možda disk-at-once a treba track-at-once? Ili obrnuto? Ili možda... Svako „ili“ zahtevalo je desetak minuta čekanja na generisanje ISO fajla i 30 minuta snimanja diska; da smo koristili RW medije, trebalo bi čekati čitav sat, pa smo zaključili da je vreme skuplje od diskova. Dan smo završili u mučnom raspoloženju – eto nas na početku, ne uspevamo da snimimo butabilan DVD.

Vlada je sutradan doneo alatku koja se pokazala zlata vrednom – negde na Internetu pronašao je program bbie (Bart’s Boot Image Extractor) koji izdvaja boot record iz ISO image-a. Ideja je bila da izdvojimo boot record manjeg ISO image-a koji radi (srećom, sačuvali smo ga – za ovakve poslove je dobro imati što veći disk) a onda iz većeg image-a koji ne radi, pa možda primetimo neku razliku. Sitan problem je bio u tome što smo bbie imali samo u verziji za Windows, a prebacivanje fajla od 5 GB sa Linux-a na Windows nije jednostavan zadatak iz banalnog razloga: Linux ne prepoznaje NTFS particije, Windows ne prepoznaje Linux particije, a FAT32, koji oba prepoznaju, ne prihvata fajlove veće od 4 GB. Nabavili smo pomoćni (FAT32) disk, podelili fajlove, preneli ih, spojili i ponudili programu bbie; iz manjeg je izdvojio boot zapis, dok je kod većeg prijavio grešku ispisujući neke čudne vrednosti pointera. Uz malo razmišljanja, shvatili smo u čemu je stvar: zbog nekog problema koji smo (možda nezasluženo) pripisali Linux-ovom fajl-sistemu, mkisofs se zbuni čim ISO fajl koji generiše premaši neku dužinu, možda 4,294,967,295 bajta, što je najveća vrednost koja može da se upiše u 32-bitnu celobrojnu promenljivu.

Problem smo lokalizovali ali kako ga rešiti? Pokušali smo sa istim alatom (mkisofs) za Windows. Program je generisao ISO fajl koji je bbie prepoznao kao korektan – trebalo je samo prebaciti taj ISO fajl na Linux particiju, pokrenuti cdrecord i snimiti ga na disk. Posle novog deljenja fajla na dva dela, prenosa posredstvom particije na FAT32 disku i nadovezivanja (dok dva puta prekopirate po 5 GB...), usledilo je razočarenje – cdrecord je počeo da radi ali je trenutak kasnije ispisao neku čudnu poruku i „umro“, upropastivši „uzgred“ disk u drajvu. I, šta sad?

Krug se zatvara

U očajanju smo se vratili Windows-u i programu Nero, koji prilikom novembarskih pokušaja nije pristajao ni da uzme u razmatranje ISO image fajlove DVD-ova. U međuvremenu je izašlo nekoliko novih verzija, pa smo pokušali sa aktuelnom. Eureka – iako je ispisao nekoliko čudnih poruka vezanih za (nepostojeće) sesije, Nero je „progutao“ ISO image i otpočeo da ga upisuje na disk. Dok je ta procedura trajala, zabavljali smo se činjenicom da smo napravili pun krug – počeli smo od Windows-a, prešli na Linux i najzad se opet vratili na Windows. No, važno je da je posao završen – snimljeni disk je prošao sve provere.

Naredni dani su pokazali da posao nije sasvim završen – posle nekih izmena u impresumu, i dodavanja uputstava, ponovo sam prošao kroz celu proceduru i dobio disk sumnjivih karakteristika – bio je savršeno čitljiv na radnom PC-ju, ali je na kućnom računaru pravio probleme; neki fajlovi su imali CRC greške. Sledećeg dana sam pokušao snimanje 1x brzinom i opet je bilo problema, mada na drugim mestima. Najzad sam zaključio da je jedna kutija DVD-R medija naprosto loša – čim sam uzeo disk iz sledeće kutije, problemi su nestali i nije više bilo prepreke da napravim finalne diskove koji su otišli u fabriku.

Nismo još stigli do kraja priče – napomene o formatima, Rock ridge ekstenzijama, El Torito boot zapisu i sličnim temama pomalo su „uplašile“ kolege iz firme DiMEDIA, koji su organizovali umnožavanje diskova; oni su već proizveli dosta DVD-ova, ali je PC-DVD i njima prvo računarsko izdanje, pa opreznost nije na odmet... poslednje što želimo je nekoliko hiljada neupotrebljivih diskova. Zato su nam ponudili da, pre nego što damo „zeleno svetlo“ za umnožavanje, isprobamo master primerak. Posle peripetija sa poštom, disk je stigao u Redakciju, prošao kroz „sito za binarno poređenje fajlova“ ali želeli smo da budemo sasvim sigurni i da probamo instalaciju Linux-a sa njega. Pošto je test-kompjuter u međuvremenu „otišao kući“, dobro raspoloženi Vlada Ćalić je instalirao Linux na jednu od particija mog računara. I tako, već desetak dana imam Linux na PC-ju; pojedine kolege iz Redakcije me čudno gledaju, ali nemam nameru da ga se tek tako lišim – zgodan je za razne poslove, a i podseća me na mesece uložene u ovladavanje tehnologijom proizvodnje DVD-a. Naravno, jednom će to biti „obična stvar“, kao danas priprema CD-ova, ali pojaviće se nešto novo, popećemo se na sledeću stepenicu i onda... ispočetka. U međuvremenu, uživajte u našem DVD-u!

© 1995-2024 PC Press. Sva prava zadržana.